Back

ⓘ Књижевност




                                               

Књижевност

Књижевност, термин настао од речи књига, представља превод стране речи литература и њен је најближи синоним. Термин литература потиче из латинског језика од речи littero - слово, настали превођењем грчке речи са истим значењем γραμματικη од γραμμα - слово. Народна књижевност представља дела стварана вековима, у којима се описује колективни став народа чијој народној књижевности дело припада. Уметничка књижевност садржи песничке слике изражене речима. Она представља објективну стварност, али виђену очима уметника. Садржи мисли и осећања писца, а код читаоца изазива одређена осећања и распол ...

                                               

Српска стара књижевност

Пајсије Григорије Цамблак Свети Сава Теодосије Архиепископ Данило II Доментијан Стефан Немања Константин Филозоф Стефан Првовенчани Док су апокрифи настали као антитеза службено посвећеним или канонским списима Старог и Новог завета, житија светаца или хагиографије непосредно се надовезују на новозаветне књиге те представљају продужетак библијске "историје". Заснована на хришћанској филозофији живота, тенденциозна и дидактична по својој намени, житија светаца, упркос томе, највише подсећају на белетристичке жанрове, приповетку и роман, те су и због тога била популарна код најширих читалачк ...

                                               

Народна књижевност

Народна или усмена књижевност је вид књижевности који је постојао дуго пре појаве првог писма, а преносила се са колена на колено. Људи су је користили свакодневно и била је везана за религијске обреде. Усмена књижевност дели се на поезију и прозу. Путем усмене књижевности остварују се и први облици комуникације са децом раног узраста. Народна књижевност је, пре свега, чувар традиције, јер на основу ње много сазнајемо о менталитету, култури и историји једног народа. Назив је добила по Вуковом одређењу: народне песме, народне приповетке, народне пословице, мада их нико никада није подводио ...

                                               

Старогрчка књижевност

Хеленска књижевност обухвата књижевно стваралаштво које започиње Хомеровим еповима око 8. века п. н. е., а завршава се оквирно 529. године нове ере, када је византијски цар Јустинијан затворио Платонову Академију у Атини, последњу филозофску школу у антици. Хеленска је књижевност не само пресудно утицала на формирање римске књижевности, него је извршила огроман утицај и на целокупну потоњу европску књижевност, како у тематици тако и у обликовању готово свих књижевних врста. У временском распону од тринаест векова у антици – осам пре нове ере и пет нове ере – стварали су многи песници и про ...

                                               

Немачка књижевност

Немачка књижевност обухвата литерарне текстове написане на немачком језику. Она се не ограничава на књижевност створену у Немачкој, већ обухвата и ону насталу у Аустрији, већем делу Швајцарске и дијаспори. Рођена у средњем веку, књижевност на немачком језику је имала периоде великих достигнућа, као што је Штурм унд дранг око 1765 - 1785 са Јоханом Гетеом и Фридрихом Шилером. Период романтизма око 1796 - 1835 обележила су браћа Грим и песници Хелдерлин, Жан Пол, Новалис и Јозеф Ајхендорф. Нешто касније се појавио Хајнрих Хајне, као претеча такозване "класичне модерне" око 1900 - 1920 их кад ...

                                               

Српска књижевност

Најстарији сачувани рукопис и споменик старе српске књижевности писан на српском језику је Мирослављево јеванђеље, литургијска књига од 362 странице писана у прелазној форми између старословенског и српско-словенског језика која је написана осамдесетих година 12. вијека. Филолошким анализама је утврђено да су на тексту радила два писара од којих се потписао само један у четири кратка записа и то као Глигорије, Глигор и Григорије. Постоје мишљења да је запис Версамелеон ауторов потпис. Данас се то мишљење не заступа. Писано је за хумског кнеза Мирослава, сина Завидиног, брата Стефана Немање ...

                                               

Провербиум

Провербиум је елеменат стила у прози и поезији који не спада у тропе и фигуре. Аристотел и Квинтилијан су засебно обрађивали изреке и пословице, а у касноантичкој књижевности биле су популарне збирке изрека појединих писаца, које су се користиле и као приручници за реторику и писање. У средњем вијеку нарочито је био популаран Овидије због обиља пословица. Провербиум најчешће садржи неку максиму из домена практичног морала и резоновања.

                                               

Ташунаљке

Ташунаљке су кратке лирске песме ведрог садржаја и живог ритма. Певају се у крилу уз пљескање дечијим ручицама, којима се нежно удара дланом о длан, уз игру речи. Ономатопеичним речима ташун, ташун, танана подстиче се и охрабрује дете да што пре стане на ноге и прохода. Ташун, ташун, танана, и свилена марама, у марами шећера, да ми дете вечера.