Back

ⓘ Слободан Јанковић




                                     

ⓘ Слободан Јанковић

Слободан Бобан Јанковић је бивши српски и југословенски кошаркаш. Најпознатији је као дугогодишњи играч Црвене звезде. Године 1993. је изнервиран судијском одлуком ударио главом о конструкцију коша и задобио повреде због којих је остао непокретан.

                                     

1.1. Каријера Црвена звезда

За Црвену звезду дебитовао је са 16 година и у свом најдражем дресу провео је пуних дванаест сезона. По квалитету Бобан је могао да се мери са највећим југословенским играчима свих времена Петровићем, Кићановићем итд., међутим у томе су га спречиле физичке предиспозиције, као и не баш сјајна радна етика, па и не чуди надимак који је добио још у млађим категоријама. Ипак, Јанковић је на интелигенцију и таленат досегао највеће кошаркашке висине. Сезону 1990/91 провео је у Војводини из Новог Сада, а у редове црвено-белих вратио се лета 1991. године и одиграо још једну сезону за памћење. У лигашком делу бележио је 25.5 поена по мечу, а био је и најбољи стрелац доигравања са 106 поена на шест утакмица, али црвено-бели су поново заустављени у финалној серији.

За Црвену звезду одиграо је 326 утакмица, забележио 201 победу и постигао 3.481 поена.

                                     

1.2. Каријера Паниониос

Дошао је као велико појачање у Паниониос. Током сезоне пружао је одличне партије за свој клуб. Његова тадашњи саиграч Паниониса и играч који је касније направио добру НБА каријеру, Пи Џеј Браун, рекао је да када Бобан има своје вече то није кошарка, већ вече Бобанове креације. Ипак његова каријера је прерано прекинута исте сезоне. Дана 29. априла 1993, на утакмици грчког шампионата са Панатинаикосом, изнервиран судијском одлуком, ударио је главом у конструкцију коша и том приликом задобио повреде од којих је остао доживотно парализован.

                                     

2. Карактеристике

Био је висок 202 cm и играо на позицији крила и био је прави ол раунд играч: поседовао је фантастичан шут, постизао кошеве из немогућих ситуација, а успут био и добар дефанзивац. Када је било потребно, знао је да изнуди или одглуми фаул; умео је да шутира тројке које су тек уведене у његово време и са осам-девет метара и да погоди, што је противнике доводило до лудила.

Његов тренер Владе Ђуровић, који га је тренирао две године у Панионису, споменуо је да није тренирао паметнијег играча. Стално је био у разговору са судијом, бунио се, приговарао. Често је био превише нервозан на терену, што га је, нажалост, и коштало каријере. Због свог темперамента није био члан А репрезентације, за репрезентацију Југославије је играо је само на Балканском шампионату 1985 у Скопљу где је освојио златну медаљу. Оно што га је разликовало је огромно срце, фајтерски дух и огромна жеља за победом и надигравањем. Никада пре борбе није признавао да је неко бољи, већ је то на паркету морао да потврди.