Back

ⓘ Епархија банатска




Епархија банатска
                                     

ⓘ Епархија банатска

Епархија банатска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Никанор Богуновић, а седиште епархије се налази у Вршцу, где су Саборна црква и владичански двор.

Епархија банатска, чији је данашњи назив релативно млад, вековима је носила име по граду Вршцу као свом катедралном месту, тако да је у старијој историји позната као Вршачка епархија.

                                     

1.1. Историја Банат у суседству старих епархија

Још од времена позне антике, у непосредном суседству данашњег Баната постојале су древне епископије у Виминацијуму данашњи Костолац и Сингидунуму Београд. Пошто су се обе епископије налазиле на самом Дунаву, извесно је да се њихов духовни утицај морао осећати и на другој страни реке у данашњем Банату. Почевши од 535. године, поменуте епископије су биле потчињене новоустановљеној архиепископији чије се средиште налазило у граду Јустинијана Прима.

Током 11. и 12. века, за време византијске власти, епископије Београдска и Браничевска биле су у саставу православне Охридске архиепископије. Крајем 13. века, бивши српски краљ Стефан Драгутин 1276-1316 је од угарског краља добио на управу Београд са Мачвом и Сремом, а потом је у заједници са својим братом, српским краљем Стефаном Урошем II Милутином 1282-1321 проширио власт ка истоку, задобивши области Кучева и Браничева. Тада је извршено и укључивање епископија Браничевске и Београдске у састав Српске архиепископије са средиштем у Пећи. Проширивањем надлежности Српске православне цркве до самих граница данашњег Баната створени су предуслови за развој духовног живота на поменутом простору.

                                     

1.2. Историја Надележност Београдске митрополије

Почетком 15. века, српски деспот Стефана Лазаревића 1389-1427 је од угарског краља Сигисмунда добио Београд са Мачвом и многе поседе широм Угарске, укључујући и градове Бечкерек и Вршац у Банату. Управо у то време, српски митрополити из Београда добили су прилику за постепено ширење утицаја на православно становништво у околним угарским областима, укључујући и Банат.

Током 15. века, број православних Срба у Банату се стално увећавао услед досељавања становништва из јужних српских, ратом угрожених области. Заједно са народом, на ове просторе се досељавало и православно свештенство. Повратком Београда под угарску власт 1427, тамошњи српски митрополити су постали непосредни поданици угарског краља и сматрани су духовним старешинама свих православних Срба у тадашњој јужној Угарској, укључујући и Банат. Њихова надлежност се временом проширила далеко према северу, све до области Мармароша коју су настањивали православни Русини, што је посведочено повељом угарског краља Матије Корвина из 1479. године, која је додељена тадашњем београдском митрополиту Јоаникију.

До тог времена, православни Срби су већ увелико постали веома бројни у областима јужне Угарске. Угарски краљ Матија је 1481. године посебном одлуком ослободио православне Србе у читавој Угарској, укључујући и Банат, од плаћања десетка латинским бискупима. Ова одлука је била донета у јеку масовних миграција. Његов наследник, угарски краљ Владислав II је новом одлуком из 1495. године потврдио ослобађање православних Срба, Румуна и Русина у Угарској од плаћања десетка латинском свештенству.

Крајем 15. и почетком 16. века, српској православној властели припадала је истакнута улога у политичким и војним збивањима на подручју Баната. Београдско-сремски митрополит и светитељ Максим Бранковић, који је умро 1516. године, сматран је духовним поглаваром православних Срба у јужној Угарској, укључујући и Банат.

Вршачка епархија је основана нешто раније, још крајем 15. века 1481. године у манастиру Месићу поред Вршца, у доба деспотства Јована Бранковића. Према истом предању, први вршачки епископ се звао Партеније, а у Банат је стигао са Свете горе атонске, из Хиландара.

                                     

1.3. Историја Епархија Вршачка

Године 1481. постојала је у Вршцу резиденција српских православних епископа. Спомиње се у документима тада владика Партеније Црни. А крајем 15. и почетком 16. века и Партеније Светогорац. Након турског освајања Београда 1521 и победе на Мохачу 1526 започело је ширење турске власти према угарским земљама. Након дугих борби, турско освајање Баната је окончано освајањем Темишвара 1552. Изван домашаја турске власти тада су остале само источне области око Лугоша и Себеша Карансебеш, које су сачињавале посебан Лугошку и карансебешку бановину у саставу Трансилваније. Недуго потом, 1557. године, заслугом српског патријарха Макарија I извршена је обнова Српске патријаршије са средиштем у Пећи, што је довело до преуређења јерархијских односа на бившим угарским подручјима, укључујући и Банат. Иако је епархијска мрежа на простору Баната претрпела неколико промена, Вршачка епархија је постојано трајала током 16. и 17. века, обухватајући јужне делове Баната. На том простору развило се неколико српских манастира и велики број парохија. Поред Вршачке, на простору Баната су током раздобља турске власти деловале и друге српске епархије, које су повремено спајане или раздвајане, а међу њима се помињу: Темишварска, Липовска, Чанадска, Бечкеречка, Панчевачка. У то време, Срби су били већ толико бројни у Банату да се читава област понекад називала "Рашка” Rascia, 1577.

Током Дугог рата 1593-1606 на подручју Вршачке епархије дошло је до масовног покрета православних Срба против турске власти. Истакнуту улогу у народном устанку одиграо је тадашњи вршачки владика Теодор, који је 1594. године учествовао у преговорима између српских устаника и државних власти у суседној Трансилванији. Због учешћа у Српском устанку против Турака у Банату, владика Теодор је пострадао од Турака. Српска православна црква је овог свештеномученика канонизовала 1994. године, а дан њему посвећен 29. мај проглашен је за славу града Вршца. Средином 17. века, када је непосредна турска власт успстављена и у областима Лугошке и карансебешке бановине, надлежност Вршачке епархије проширена и над подручјем око Себеша Карансебеш. Владика Теодосије, који је 1662. године отпутовао у Русију, носио је наслов митрополита вршачког и себешког.

Током Бечког рата 1683-1699 читаво подручје Баната је у више наврата било захваћено жестоким борбама између хабзбуршких и турских снага. Након Велике сеобе 1690 српски патријарх Арсеније III је 1694. године за новог вршачког владику поставио Спиридона Штибицу, који је раније био владика топлички. Његово именовање је потврђено повељом цара Леополда I од 4. марта 1695. године, чиме је озваничен опстанак Вршачке епархије под хабзбуршком влашћу. Пошто хабзбуршка војска до краја рата није успела да очисти Банат од Турака, читава област је по слову Карловачког мира 1699 морала да буде враћена под турску власт. Услед потешкоћа око предаје појединих места, источни део Вршачке епархије око Карансебеша је враћен под турску власт тек 1702. године.

У време избијања новог Аустријско-турског рата 1716-1718 на трону Вршачке епархије налазио се владика Мојсије Станојевић који је већ током прве ратне године, након протеривања турске војске из Баната, пристао уз нову хабзбуршку власт. Након склапања Пожаревачког мира 1718 и повлачења нових државних граница, Вршачка епархија је заједно са суседном Темишварском епархијом ушла у састав новостворене Београдске митрополије. У то време вршачке владике су често боравиле на истоку епархијског подручја у граду Карансебешу. У трећој деценији 18. века епархијска управа је враћена у Вршац и тада је започета изградња Саборне цркве Светог Николе.

Након новог Аустријско-турског рата 1737-1739, Београд је поново потпао под турску власт, услед чега је тадашњи српски патријарх Арсеније IV прешао у Сремске Карловце. Један од његових најближих сарадника био је Јован Ђорђевић, који је 1750. године као вршачки епископ започео изградњу знаменитог Владичанског двора у Вршцу. Међу потоњим вршачким епископима који су стекли нарочите заслуге за развој православног српства у Карловачкој митрополији посебно место заузима Јосиф Рајачић, који је постао карловачки митрополит 1842, а потом и српски патријарх 1848. Вршачка епархија је остала у саставу Карловачке митрополије све до 1920. године, када је извршено спајање свих српских црквених области у јединствену Српску православну цркву.

У међувремену, банатски Румуни су 1865. године иступили из састава Карловачке митрополије и тада су од источних делова Вршачке и Темишварске епархије основали засебну православну румунску, Карансебешку епархију која је ушла у састав новостворене Сибињске митрополије.

За време Првог светског рата 1914-1918 велики број српских свештеника и народних првака са подручја Вршачке епархије био је прогоњен од стране аустроугарских власти, а многи од њих су били интернирани у разним логорима широм Аустроугарске. Током јесени 1918. године, у време ослобођења, свештенство Вршачке епархије одиграло је значајну улогу у народном покрету за уједињење Баната са Србијом.



                                     

1.4. Историја Епархија Банатска

Након стварања Југославије 1918, повлачења нове државне границе са Румунијом 1919 и проглашења јединствене Српске патријаршије 1920 покренуто је питање о преуређењу јерархијских односа у југословенском делу Баната. Доношењем првог Устава Српске православне цркве 1931 и његовим спровођењем 1932 извршено је уједињење делова Вршачке епархије и Темишварске епархије у Југославији чиме је створена данашња Епархија банатска.

                                     

2. Архијерејска намесништва

Према подацима из 2002. године, Банатска епархија је имала 158 парохија и 132 свештеника у 6 намесништава. Према подацима из 2016. године, епархија има 14 архијерејских намесништава, 147 црквених општина, 215 парохија, 171 активна свештеника и 6 ђакона.

                                     

3. Епископи

На подручју данашње Банатске епархије раније је постојало неколико епархија, које су током времена турске власти повремено спајане или раздвајане. Тако су из 16. века познати: панчевачки владика Андрија 1582 и вршачки владика Теодор који је 1594. године био учесник устанка Срба у Банату против Турака. Из 17. века познати су вршачки епископи Симеон 1619, Антоније 1622 и Теодосије 1662, као и бечкеречки епископи Висарион 1609 и Михајло 1687.

Почетком 1931. године темишварски епископ Георгије Летић преузео је дужност администратора упражњене Вршачке епархије. Крајем исте године усвојен је црквени устав који је предвиђао стварање јединствене Банатске епархије, састављене од дотадашњих делова Вршачке епархије и Темишварске епархије у југословенском делу Баната. Ове одредбе су спроведене у дело током 1932. године, када је Георгије Летић устоличен у Вршцу као први епископ банатски.

Досадашњи епископи ове епархије су: непотпун списак

                                     

3.1. Епископи Епископи вршачки

  • Спиридон 1625
  • Максим Несторовић 1728-1738, родом из Сентандреје
  • Партеније Светогорац, крај 15. и почетак 16. века
  • Герасим 1710-1713
  • Мојсије Станојевић 1713-1724, епископ вршачко-себешки, потврђен је 18. априла 1722, а преминуо пре октобра 1724. године; пре постриженик и јеромонах манастира Горњака;
  • Исаија Антоновић 1741-1748, постао касније митрополит карловачки
  • Николај Димитријевић 1725-1728, двапут управљао Београдско-карловачком митрополијом 1730. и 1736-1737, умро у Темишвару као темишварски владика 26. јуна 1744. године
  • Партеније Црни, 1481-
  • Симеон пре 1611
  • Теодор -1594
  • Антоније 1611-1622
  • Јефтимије Дамјановић 1739, претходно митрополит рашки и новопазарски у Србији
  • Теодосије пре 1662
  • Спиридон Штибица 1694-1702-?, 1702. године је преместио столицу у Карансебеш
  • Викентије Поповић 1774-1785
  • Синесије Радивојевић, администратор, 1818-1828
  • Максим Мануиловић 1829-1833
  • Петар Јовановић Видак 1806-1818
  • Емилијан Кенгелац 1853-1885
  • Стефан Поповић 1843-1849
  • Гаврило Змејановић 1896-1920
  • Иларион Радонић 1921-1929


                                     

3.2. Епископи Епископи банатски

  • Висарион Костић 1951-1979

Хризостом Војиновић 1979- 1980 администратор епархије

  • Никанор Богуновић 2003 - сада
  • Хризостом Столић 1992-2003