Back

ⓘ Миленко Тодовић




                                     

ⓘ Миленко Тодовић

Миленко Мишо Тодовић рођен је 20. маја 1951. године у Фојници, Босна и Херцеговина. Осмогодишњу школу учио је у Пљевљима, Титограду и Сарајеву, гдје завршава гимназију "Браћа Рибар" и Факултет политичких наука.

Новинарством се бави од 1972. године у сарајевском Ослобођењу. Члан је Савеза новина-ра Југославије и Босне и Херцеговине од 1979. године, а члан Удружења новинара Србије од 1980. године. У Удружење књижевника Србије примљен је у јуну 2000. године.

Као про­фе­си­о­нал­ни но­ви­нар ра­дио је у Осло­бо­ђе­њу, а са­ра­ђи­вао је и са ре­дак­ци­ја­ма у Бе­о­гра­ду, днев­не и не­дјељ­не но­ви­не: По­ли­ти­ка, Бор­ба, Но­ва Бор­ба, Екс­прес По­ли­ти­ка, Ве­чер­ње но­во­сти, Du­ga, РТВ Ре­ви­ја, Tem­po, TIM ma­ga­zin, ДЕМ, Revijа 92, Фронт, Мла­дост, Пра­во­сла­вље, Ву­ко­ва За­ду­жби­на, Књи­жев­не но­ви­не, ча­со­пи­си: "13. мај”, Без­бед­ност, Гла­сник Срп­ске православ­не цр­кве, Гла­сник Дру­штва кон­зер­ва­то­ра Ср­би­је, у Ти­то­гра­ду Под­го­ри­ци По­бје­да, у Но­вом Са­ду Днев­ник, у При­шти­ни Је­дин­ство, у Ба­ња Лу­ци Глас, Глас Срп­ски, Срп­ско Осло­бо­ђе­ње, у Ви­ше­гра­ду Да­бар, у Са­ра­је­ву Ослобођење, Ve­čer­nje no­vi­ne, Svi­jet, VEN, Na­ši da­ni, Spek­tar, Sport­ske no­vi­ne, Na­rod­ni bo­rac, No­vo Sa­ra­je­vo, у Билећи и Гацку Нова Зора, у За­гре­бу Vje­snik, Ve­čer­nji list, Are­na, у Ско­пљу Но­ва Ма­ке­до­ни­ја, у Ма­ри­бо­ру Ве­чер и у Спли­ту Slo­bod­na Dal­ma­ci­ja.

То­до­вић је об­ја­вио ви­ше хи­ља­да но­вин­ских на­сло­ва и два­де­се­так фељ­то­на те­му исто­ри­ја­та спор­та, олим­пиј­ског по­кре­та, из обла­сти кул­ту­ре, за­шти­те кул­тур­ног и на­ци­о­нал­ног бла­га, пи­сац је књи­жев­них кри­ти­ка и уче­сник па­нел раз­го­во­ра на ТВ и ра­ди­ју.

Због за­бра­не но­ви­на­ри­ма Осло­бо­ђе­ња да са­ра­ђу­ју са дру­гим ре­дак­ци­ја­ма, у пе­ри­о­ду 1978. и 1979. го­ди­не ра­дио је под псе­у­до­ни­ми­ма: Ј. Мир­че­тић, М. Р, М. Рат­ко­вић, Т. Ми­шо­вић Тем­по, Бе­о­град, Рај­ко Бар­ту­ла, Р. Бар­ту­ла Днев­ник, Но­ви Сад и Р. Бар­ту­ла Екс­прес по­ли­ти­ка Бе­о­град.

Као слу­жбе­ни­ку ССУП и рад­ни­ку са­ве­зне упра­ве, од 1979. до 2001. го­ди­не би­ло му је за­бра­ње­но да се ба­ви но­ви­нар­ством. Пи­сао је под псе­у­до­ни­ми­ма: Ми­шо Рат­ков, Ми­шо Рат­ков Мр­ко­њић Сви­јет, Са­ра­је­во, Мла­ден Ми­лен­ко­вић, Мла­ден Рат­ко­вић Ре­ви­ја 92, Бе­о­град и Ми­шо За­вр­ша­нин.

Об­ја­вио је књи­ге: Кра­ђа кул­тур­ног и на­ци­о­нал­ног бла­га Ју­го­сла­ви­је, Од сла­ве до кра­ха – ста­ре грч­ке олим­пиј­ске игре, "Ми­ло­срд­ни ˮ про­тив Бе­лог ан­ђе­ла, Цр­ква Шкло­пот­ни­ца у Ри­је­ци код Фо­че, Адресар мртвих Фочана. Српске жртве у 20. вијеку, Заврш код Фоче Челебићи, Заваит и Мештревац, 1–5, Снажно, кад је важно. Саборник радника ССУП који су својим дјелом стекли добар глас, углед и славу ; Путници и путописци о Фочи од 15. до 21. вијека и Очи у очи – по Фочи. Занимљивости о фочанском крају.

Аутор је више од 40 одредница о топонимима и личностима Фоче у Енциклопедији Републике Српске. Заступљен у Енциклопедији православља и Лексикону безбедности проф. др Мила Бошковића. Уврштен у Библиографији часописа Безбедност 1959–2013. Књижевне критике "Добрашин Јелић О Његошу и још нешто” и "Ликовна публицистика и есејистика Добрашина Јелића” објављене су у књизи Видака М. Масловарића Критика о прози Добрашина Јелића, а "Записи на маргини дјела. О књизи Добрашина Јелића: Срећа” објављени су у другом издању књиге 2002.

Цитиран је у стручној литератури и у публицистици.

Књи­ге Ми­лен­ка Ми­ша То­до­ви­ћа по­хра­ње­не су у свим би­бли­о­те­ка­ма, ар­хи­ви­ма и му­зе­ји­ма Ср­би­је, Ре­пу­бли­ке Срп­ске и Цр­не Го­ре. По­је­ди­не књи­ге на­ла­зе се у Кон­гре­сној би­бли­о­те­ци САД у Ва­шинг­то­ну, Бри­тан­ској би­бли­о­те­ци у Лон­до­ну, би­бли­о­те­ци Уни­вер­зи­те­та Јејл САД, у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске у Бања Луци, у Националној и универзитетској библиотеци у Сарајеву, у би­бли­о­те­ка­ма ма­на­сти­ра Хи­лан­дар на Све­тој Го­ри, у Сент Ан­дре­ји Ма­ђар­ска, у Тр­сту Ита­ли­ја и број­ним ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма у Ср­би­ји, Ре­пу­бли­ци Срп­ској и Цр­ној Го­ри, у свим за­во­ди­ма за за­шти­ту спо­ме­ни­ка културе Републике Ср­би­је, Ре­пу­бли­ке Срп­ске, Фе­де­ра­ци­је БиХ, Цр­не Го­ре и у На­ци­о­нал­ној ко­ми­си­ји за спо­ме­ни­ке кул­ту­ре БиХ.

То­до­вић је аутор про­је­ка­та об­но­ве и за­шти­те цр­ка­ва Све­тог Ни­ко­ле у Ри­је­ци 1998. го­ди­не и Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це у Че­ле­би­ћи­ма код Фо­че 2004. го­ди­не. Про­јек­те су усво­ји­ли и у прак­си спро­ве­ли За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Пре­ма ње­го­вој иде­ји За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и Регионални завод Кра­ље­во об­но­ви­ли су и за­шти­ти­ли пр­ву за­ду­жби­ну кња­за Ми­ло­ша Обре­но­ви­ћа, цр­кву Све­тог Са­ве у Са­вин­цу.

Организатор је потписа петиције 13. септембра 2013 за проглашење за споменике културе Републике Српске и Босне и Херцеговине више покретних и непокретних објеката. Са те листе 2016. Комисија за националне споменике културе БиХ прогласила је као покретни споменик Куновски запис који је лоциран у Земаљском музеју у Сарајеву, а 13 појединачних и групних мраморја су добили статус претходне заштите и уврштено је на листу чекања.

За ви­ше­де­це­ниј­ски рад То­до­вић је од­ли­ко­ван Ме­да­љом ра­да СФРЈ, гра­ма­том ми­тро­по­ли­та да­бро­бо­сан­ског Ни­ко­ла­ја Мр­ђе, ди­пло­мом епи­ско­па жич­ког Хри­зо­сто­ма, но­си­лац је из­ви­ђач­ких од­ли­ко­ва­ња Јаворов лист са сребрним зрацима, зва­ња Партизан извиђач, републички инструктор и мно­го­број­них по­хва­ла и за­хвал­ни­ца ра­зних ин­сти­ту­ци­ја.

Београдски новинар Горан Штрбо 1987 објавио је књигу Миленко Мишо Тодовић на црти. Биографија и библиографија у којој је пише о новинарском и књижевном раду.