Back

ⓘ Плазмид




Плазмид
                                     

ⓘ Плазмид

Плазмиди су мали прстенасти молекули ДНК бактерије и неких еукариота који се налазе изван хромозома и репликују се независно од њега. Открио их је амерички микробиолог Џошуа Ледерберг 1952. године. Величина плазмидске ДНК је најчешће од 1-400 кб.

Најзначајнији за човека су тзв. R-плазмиди који садрже гене чији протеински продукти бактерији омогућавају развој отпорностирезистенцијена антибиотике, као и неке тешке метале. Заштиту од антибиотика плазмиди обављају тако што:

  • спречавају да антибиотици продру у бактерију или
  • се у самој бактерији синтетишу ензими који разлажу антибиотике.

Плазмиди се могу преносити из једне бактерије у другу како исте тако и различитих врста. Преношење плазмида може се обављати:

  • трансдукцијом код Грам-позитивних бактерија.
  • конјугацијом која се врши код Грам-негативних бактерија;

Постоје и Col-плазмиди који поседују гене чији протеински продукти имају токсично дејство и уништавају друге бактерије. Гени неких плазмида кодирају и факторе вируленције. Осим ових плазмида, неки плазмиди поседују и гене чији протеински продукти не остварују видљиве функције, па се називају криптични плазмиди.

Већина плазмида су кружни дволанчани молекули ДНК, али линеарне плазмиде срећемо и код грам-позитивних и код грам-негативних бактерија.Крајеви линеарних плазмида поседују инвертоване поновљене секвенце са местима везивања протеина који ове молекуле штите од дејства нуклеаза.

Поред природних плазмида, постоје и плазмидни вектори. Плазмидни вектори су in vitro конструисани плазмиди са измењеним карактеристикама и користе се у генетичком инжењерству.