Back

ⓘ Хлеб у средњовековној Србији




                                     

ⓘ Хлеб у средњовековној Србији

Од давнина су Срби знали да мељу жито и да умешано тесто кувају и пеку. По византијском цару Маврикију, то је била главна храна код Словена који су се доселили на Балкан, на византијску територију. Међу великим бројем намирница биљног прекла у средњем веку, најважнија је била хлеб. Претпоставља се да је хлеб морао бити познат Србима врло рано, најпре у његовом најстаријем облику, без квасца, печен у пепелу или на врелом камену. Уобичајено је било да су га домаћинства у средњем веку пекла само на огњишту, али је могао бити печен и у нарочитим пећима.

                                     

1. Житарице

Хлеб се добијао се од житарица које су се гајиле у средњем веку, а то су:

  • просо
  • јечам
  • овас зоб
  • раж
  • пшеница
  • сирак
  • спелта

Није се знало за кукуруз, који ће касније бити донет из Америке, па самим тим ни за проју. Жито се чувало у:

  • у земљи и озиданим јамама житне јаме се помињу и у Грачаничкој повељи краља Милутина.
  • исплетеним кошевима
  • врећама
  • дрвеним сандуцима

При сетви често се врши мешање житарица, као:

  • "суражица" пшеница и раж
  • "сумјешица" пшеница и јечам

Житом се много трговало. У средњовековној Србији његов је извоз био слободан, па су га пеносили и дубровачки трговци за потребе свог града, као и за даљу продају. Жито се није смело извозити из приморских градова.

                                     

2. Хлеб

Од брашна се месио хлеб, а најбољи је био пшенични. Онај од "сумјешице" и "суражице" је такође сматран добром храном, код сиромашнијих. Јечмени је био скромна храна. Хлеб од оваса је ваљао у невољи овас је иначе коришћен у исхрани коња. Сирак је са крупнијим зрном, а хлеб од њега: црн, сабијен и неукусан. Хлеб се мијесио као:

  • хлеб са квасцом, од тзв. киелог теста "кисели хлеб" наводи цар Душан у оснивачкој повељи манастиру Св. Арханђела, у Призрену
  • погача "focacia" је била првобитна хлебна храна, много старија од хлеба, јер није квасована мада свако тесто када два дана стоји и без квасца "ускисне" и
                                     

3. Каша, двопек и пита

Од житарица се кувањем у води или млеку могла добити каша, цењена у сеоцким домаћинствима и по манастирима. Од проса се само правила каша farinata. Двопек "biscottus" нарочито користе поморци, на путовањима, због дуготрајности. Јела се и пита од растегнутог теста, испуњеног сиром или месом, као виши облик кулинарске вештине. У једној царској повељи манастиру помиње се име "Пожрипита" Питождер.

                                     

4. Огњиште, пећ и пекари

Хлеб је печен на огњишту или у пећи. Прије стављања на огњиште, односно у врели пепео, увијао се у лишће, а чешће стављао између црепова. Тесто се стављало у доњу, загрејану црепуљу, која стоји на врућем огњишту, па се преко теста разастирало лишће, а по лишћу посипао жар, помешан са пепелом. Могла се користити још једна црепуља "поклапача", којом се покривао хлеб стављен у доњој црепуљи. Са развојем средњовјековних градова, појављивале су се и професионалне пекаре, а тим послом су се бавиле и жене у Новом брду је радила "Јасина пекарица". Лош хлеб рудари нијесу били дужни платити пекарима а исто се односило по питању: сира, воћа, сочива и рибе. Истим законом је забрањен прекуп хлеба и брашна, као и то да удате жене продају хлеб, со или воће осим "сиротих": удовица. У средњовјековном Котору у Статуту се помиње пекарка "clibanaria" која мора исправно правити хлеб, а цена печења је била тачно одређена. У Будви, ниједна пекара за награду не може узети више од 4 хлеба од сваке пећи добро печеног хлеба. На рад пекара су биле дозвољене жалбе.



                                     

5.1. Млевење жита Ручни жрвњеви

Људи су сами мигли да мељу жито у свом домаћинству, помоћу малих ручних жрвњева.

                                     

5.2. Млевење жита Воденице и млинови

Воденице за млевење жита је покретала водена снага, а млинове је могла покретати снага људи или стоке. У неким изворима "млинови" су помињани на рекама и очигледно да се у тим случајевима радило о воденицама. Били су у приватном власништву: краљева, државних достојанственика, велможа, властелина, властеличића, градова, манастира, али и обичног света. Постојали су и ортачки млинови више власника. Црква је добијала воденице и млинове од владара, заједно са селима и људима. што се помиње у многим повељама. Краљеви су поклањали и "половину воденице". Неке манастирске млинове били су дужни оправљати и сећи за њих жрвњеве остали власници млинова. Которани и Дубровчани су по Србији, поред кућа, рударских окана и других некеретнина, били власници воденица и млинова. Није познат ни приближно тачан број воденица млинова у средњовековној Србији. Тек у касном средњем вијеку 1455 имамо по турским пописима на сваки жрвањ се плаћао порез ближе податке за област Бранковића: на 14.486 кућа, долазило је 388 млинова на 37 домова по један а у Браничеву на 47 домова по један. Косово, као најкултивисанија и најгушће насељена област српске срдњовековне државе, имало је далеко највиши број млинова.



                                     

5.3. Млевење жита Млинови у Приморју

Преко сачуваних аката градских управа, имамо више података о производњи брашна у Приморју. У Бару, Будви, Котору, Улцињу, као и на реци Бојани постојали су општински и приватни млинови. Спроводила се лицитација понуде најбољих услова за подизање нових млинова о свом трошку. Градитељ млина би га користио, убирајући приходе двије године, а затим млин предавао општини која би га даље издавала под закуп. Котор је прописима уредио млевење жита редослед, ујам и др. а у Грбљу су, примјера ради, имали два млина 1405. године су одлучили да подигну још четири. У Старом Граду Будви помињу се "млинар или млинарка" и ниједан млинар није могао имати новчану награду осим у недјељу. Ујам су на једнако делили власник млина и млинар, који је био обавезан ноћити у млину.

                                     

6. Трговина брашном

Самлевеним брашном се много трговало. Попут жита, ни брашно се у средњем виеку није било дозвољено извозити из Котора, Бара, Улциња и Будве, а живот у овим градовима српски владари су им признавали одређену аутономију до танчина се регулисао градским статутима. На тај начин градске власти водиле су сталну бригу о снадбевености места.

                                     
  • у средњовековној Србији Основни преглед, Годишњак за друштвену историју 1, 2012 Milićević, Mirjana. Spisak radova iz istorije medicine objavljenih u
  • у Србији у 19. веку најбоље илуструју подаци из 1836. и 1900. године па се према њима може вршити поређење. Према тим подацима у Кнежевини Србији је
  • Народни музеј у Пожаревцу је после Народног музеја у Београду најстарији музеј у Србији То је музеј општег, комплексног типа са: археолошким праисторија
  • административне области града Смедерева. Средњовековни материјал који се налази у музеју је са ископавања вршених у Смедеревској тврђави. Ископавања је најпре
  • царски доходак у средњовековној српској држави. Спомиње се у 42, 68 и 198 члану Душановог законика и у манастирским повељама, посебно у доба царства. Први
  • Љубичевац и Котража. У близини данашње варошице Страгари налазе се остаци средњовековног града Сребрника који је се помиње у списима као град у коме је 1426.
  • која је у међувремену постало традиционално јело на енглеском говорном подручју. Упркос песми, розбиф се углавном није јео у средњовековној Енглеској:
  • црквеног живота у Византији и Србији за време средњовековног османског ропства интересовање за велелепност богослужења потиснуто је у други план, па је

Users also searched:

...