Back

ⓘ Полапски Словени




Полапски Словени
                                     

ⓘ Полапски Словени

Полапски Словени заједнички је назив за више словенских племена која су у периоду од 6. до 12. вијека насељавала простор на западу од ријека Лабе и њене притоке Залеа, на истоку до ријеке Одре, на сјеверу до обала Балтичког мора укључујући и острво Риген.

                                     

1. Племена

Најзначајнија полапска словенска племена била су Полапски Срби: Љутићи који су насељавали сјеверне и источне предјеле између доњих токова ријека Одре, Лабе и острва Ригена. Бодрићи или Ободрити су насељавали области сјеверозападно од Љутића, становали су на обалама реке Лабе, углавном на подручју данашњег Мекленбурга и Лужички Срби око средњег тока Лабе и Зале. Ту треба убројати и сродне им Поморане, који су живјели у Поморју, приморској области измађу ријека Одре и Висле, данашња Померанија. Полапска племена су говорила полапским језиком и њима су управљали кнежеви. У историсјким списима помињу се полапски кнежеви: Дерван, Милидух, Чемислав и Жистибор.

                                     

2. Друштво

Претежно су се бавили сточарством и земљорадњом у којој су знали за употребу трогодишњих плодова, такође су били занатлије, ловци, а у изобиљу ријечних токова, језера и близини мора били су и врсни риболовци. Нису им биле непознате ни трговина и повремене пљачке. Пољопривредно земљиште је било подијељено сељацима, за њега су плаћали порез свом владару. У 10. вијеку су имали значајне градове Зверин Шверин, Љубек Либек итд, на острву Риген паганско светилиште Аркону. Градови су им били обично саграђени у кружном облику, на обалама или ушћима ријека и опасани дрвеним зидовима испред којих је укопаван дубоки јарак. Унутар зидова, на узвишењу би изграђивали утврђење са кнежевом кућом и касарном, што се звало град. Испод њега али још увијек унутар зидина биле су стамбене куће племства и трговаца. Изван зидова су била насеља за сељаке. Полапски градови, изузев Арконе, нису грађени на обалама мора због страха од пиратских пљачки. Религија им је била многобожачка, а били су познати и као вјешти дуборесци.

                                     

3. Војска

За вријеме рата кнез је имао апсолутну команду над војском и сељацима. Командовао је преко својих војвода од којих је сваки управљао одређеним дијелом територије и одговарао за њу. Села су давала пјешадију, а градови су били познати по својим дугачким бродовима сличним викиншким дракарима. Коњица је користила мање коње, погодне за брзе и ефикасне препаде, али не и против германске тешке коњице.

                                     

4. Историја

Претпоставља се да су се Полапски Словени постепано досељавали у ове крајеве након одласка германских племена у периоду од 1. до 6. вијека, тако да већ у 8. вијеку постоје већа словенска насеља. Карло велики помиње Ободрите као савезнике у борби против Саксонаца. Од почетка 10. вијека германски владари почињу да константно нападају Полапске Словене, а Хенрик I Птичар је успио привремено покорити већину племена између Лабе и Одре. Током 10. и 11. вијека германски освајачи се нису могли одржати јер су против њих дизани многи устанци 929, 925, 983, 119, 1131, 1164, 1179 у којима су се нарочито истицали Љутићи и Бодрићи, а посебно је био успјешан устанак 983. године када су Нијемци протјерани, а Словени за дужи период остали слободни. Под германским притиском ојачале су и међуплеменске везе што је резултовало склапањем Вендског савеза племена средином 11. вијека у коме су под вођством Бодрића били обједињени и Љутићи и Поморани. Упркос жестоком отпору и после распада савеза 1119, поразу бодрићког кнеза Николта 1160, сина му Прибислава 1164. коначно су покорени око 1180. године. На покореним територијама Нијемци су организовали тзв. марке, Мекленбуршка на територији Бодрића, Бранденбуршка или Браниборска на територији Љутића итд, а све са циљем делотворнијег гушења устанака Полапских Словена, којих је било и после тога али не у великом обиму, и даљем продирању у словенске земље. До краја 16. вијека су претежно истријебљени, а преостали су насилно преведени у хришћанство и постали су кметови и током времена германизовани. Германизација се вршила на више начина, досељаваљем великих маса германског становништва, забраном употребе језика и кориштења властитих имена, такође треба навести и неоспоран утицај католичке цркве. Једини остатак некада бројних Полапских Словена су данашљи малобројни Лужички Срби, а од некадашњих сусједа Поморана Кашуби. Данас у модерној Њемачкој постоји велики број топонима са словенским именом, а о удјелу Полапских Словена у садашњем етничком саставу становништва источне Њемачке свједоче бројна презимена са словенским коријеном ријечи.



                                     
  • Полапски језик ISO 639 - 3: pox је изумрли језик Полапских Словена који су некада насељавали простор сјевероисточне Њемачке. Био је у употреби све до 18
  • Полапски или Померанијски Словени су у свом напредовању ка западу избили на Лабу и ту је њихово напредовање заустављено од стране Германа. Временом су
  • подручју данашње Чешке и Немачке. Немачко Полабље је у средњем веку било настањено Полапским Словенима Чешко Полабље Полапски Словени Лужица Лужички Срби
  • Хановеска земља Венда Hannoversches Wendland по племену Венда Полапски Словени Најзначајнија река је Елба. Интернет презентација округа Лихов - Даненберг
  • стабилизовало независност Љутића, осигуравајући им простор на коме ће владати Полапски Словени и нехришћани све до 12. вијека. Непосредне посљедице устанка била је
  • до Карла Великог, Полапски Словени су успешно водили борбу за своју слободу. Карло Велики је искористио неслогу Полапских Словена да би их покорио. После
  • германизовани. Славени у давнини - Томо Маретић - наклада Матице хрватске Загреб 1889 Општа енциклопедија Просвета - Београд 1969 Полапски Словени Лужички Срби
  • рат немачки: Wendenkreuzzug повела је Краљевина Немачка против Полапских Словена 1147. године. Део је Другог крсташког рата и Северних крсташких ратова
  • племе Милчана. Подјела на Доњу и Горњу Лужицу настаће у 15. вијеку. Полапски Словени Большая Советская Энциклопедия Архивирано из оригинала на датум