Back

ⓘ Претпразничко вече




                                     

ⓘ Претпразничко вече

Претпразничко вече је лирска песма Алексе Шантића која је настала 1910. године. Песма је испевана у елегичном тону. Основна радња песме се одвија вече уочи празника. Претпразничко вече је песма необичне дужине, развијене фабуле и сложених слика.

Алекса Шантић је ову песму писао у већ одмаклим годинама кад су многи чланови његове породице преминули, а он је, стицајем околности, остао неожењен. Живео је сам у породичној кући, па је у својим песмама које називамо елегијама изражавао тугу за својом вољеном несталом патријархалном породицом. Та осећања и расположења најпотпуније и најбоље је изразио у песми Претпразничко вече.

Психичко стање писца је одређено празнином и тугом услед недостајања драгих и блиских особа пред празник. Време празника је оно време када су сви блиски на окупу, а вече пред празник, у овој песми, песник доживљава кроз своје осећање усамљености због тога што су сви њему блиски људи преминули.

Главни мотиви песме су:

  • мотив евокације прошлости и топлине породичног живота из детињства
  • мотив стваралаштва као надокнаде и утехе.
  • мотив усамљености и дубоког бола због тога,
                                     

1. Песма

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку

Кандило баца и собу ми зâри.

Сâм сам. Из кута бије сахат стари,

И глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.

Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,

И слушам како грањем замрзнутим

У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца

Сјећање једно удара и чека

Кô друг и сабрат, као душа нека

Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка

Помрлом грању зима покров ледан,

Ова је соба била кô врт један,

Гдје је кô поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји

Кандила свјетлост. Из иконостаса

Сух бршљан вири. Лако се таласа

Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.

Около жуте лојане свијеће,

Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,

Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима

У пећи ватра пламти пуним жаром,

И сјајне пруге по ћилиму старом

Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,

Пружио чибук и дим се колута;

Његова мисô надалеко лута,

И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже

Кô симбол среће, наша мајка бдије;

За скори Божић кошуље нам шије,

И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. - "Петар!"

- Ускликне отац - "Он је зацијело!

Он вазда воли говор и сијело -

Отворите му!". - ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.

И стари сусјед, висок као бријег,

Тресући с руха напанули снијег,

Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,

Мајка га кротко сусрета и гледа,

А он се јавља, па до оца сједа,

И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!

На сваком лицу свето, сјајно нешто.

Сучући брке, стари сусјед вјешто

Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,

Ми сваку ријеч гутамо нијеми;

Срца нам дршћу у радосној треми

Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар кô сјај дана,

Узео гусле у жилаве руке,

И гласно почô, уз гањиве звуке,

Лијепу пјесму Страхињића Бана.

Мени је било кô да пјесме ове

Сваки стих поста пун бехар у роси,

Па трепти, сјаје, и мени по коси

Просипа меке пахуљице нове.

О мили часи, како сте далеко!

Ви, драга лица, ишчезла сте давно!

Пуста је соба. моје срце тавно.

И без вас више ја среће не стеко.

Кандило и сад пред иконом тиња,

И сад је позно предбожићње доба;

Ал глуха јама сад је моја соба,

ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам. У нијемој сјени

Никога нема. Сам, кô камен ћутим.

Само што орах грањем замрзнутим

У окна бије и јавља се мени.

Но док ми мутни боли срце косе,

Кô студен травку уврх крша гола -

Из мојих књига, са прашњава стола,

Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме

Све књиге старе, снови чежње дуге -

Мичу се, трепте једна покрај друге,

И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил би ово јава била?

Из растворених листова и страна

Прхнуше лаке тице, кô са грана,

И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!. Све у блијеску стоје!.

Једна около кандила се вије,

А нека болно, Кô да сузе лије,

Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,

Само им златно меко перје груди;

Неке све плаве, тек им грло руди,

Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,

Па крилма трепте и шуште кô свила;

А једна лако, врхом свога крила,

С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисат сјен туге.

И слушај! Редом запјеваше оне!.

И гласи дршћу, тресу се, и звоне,

Мили и сјајни кô лук младе дуге:

"Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!

Ми пјесме твоје, и другова свију

Што своје душе на звјездама грију -

Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке

Падамо тихо на сва срца бона,

И у ноћ хладну многих милиона

Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије!

Мртве са живим вежу наше нити:

И с нама вазда уза те ће бити

И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!

И када једном дође смрти доба,

Наша ће суза на кам твога гроба

Канути топло кô кап сунца златна".

И акорд звони. Све у сјају јачем

Кандило трепти и собу ми зари.

Из кута мукло бије сахат стари.

Ја склапам очи и од среће плачем.

                                     

2. О аутору

Алекса Шантић је био српски и босанскохерцеговачки песник и академик. Рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, а преминуо 2. фебруара 1924. године у родном граду. Сматра се једним од најбољих и највећих песника крајем 19. и почетком 20. века. Његова дела сачињена су са љубављу, чежњом али и искреним патриотизмом. Јаком љубавном и друштвеном поезијом оставио је траг у српској и босанскохерцеговачкој књижевности.

                                     
  • на датум 13. 12. 2013. Приступљено 13. 12. 2013. Алекса Шантић: ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ Поезија суштине. Приступљено 27. 08. 2017. Jovan Jovanović Zmaj
  • protumačite navedene pesme i pripovetke: Aleksa Šantić, Veče na školju i Pretprazničko veče Jovan Dučić, Jablanovi Milan Rakić, Dolap Vladislav Petković
  • Не вјеруј 1905 Остајте овдје 1896 Претпразничко вече 1910 Што те нема? 1897 Вече на шкољу 1904 О класје моје 1910 Моја
  • 2009 Зум, зум, оп.208, скерцо за мешовити хор и контрабас 2009 Претпразничко вече оп.211, кантата за баритон, мешовити хор и гудачки оркестар 2009

Users also searched:

...