Back

ⓘ Мирко Пук




Мирко Пук
                                     

ⓘ Мирко Пук

Мирко Пук је био хрватски политичар, правник, усташа и министар правосуђа и вјера Независне Државе Хрватске и члан Хрватске странке права од 1930. године

                                     

1.1. Биографија Младост и школовање

Мирко Пук је рођен 24. јуна 1884. године у Валпову, родитељи су му били инжењер Мирко и Марија рођена Братанић Пук. Пук је своје школовање отпочео у Валпову, наставио у Осијеку и Госпићу, а завршио у Загребу, гдје је по завршетку гимназије уписао Правни факултет на којем је дипломирао 1906. године. На Загребачком универзитету био је секретар Старчевићанске академске младости, а посљедње године био је и њен предсједник. Био је присталица Хрватске странке права двадесетих година 20. вијека.

                                     

1.2. Биографија Каријера и политичка активност

Године 1911. се кандидовао за посланика хрватског парламента сабора на листи Франкове Чисте странке права у Новиграду Подравском. Кандидатура није била успјешна а у својој кандидатској поруци је изјавио да неће сарађивати са Србима ако буде изабран. По завршетку студија је био адвокатски приправник у Загребу, Костајници и Глини да би 1912 отворио своју адвокатску канцеларију у Глини. У Глини је било чврсто упориште Франкове Чисте странке права поготово у Хрватској штедионици гдје су одбијали да приме мјенице ако их је потписао Србин. Пук се поново 1913 године кандидовао за посланика у Хрватском парламенту у Костајници и опет није био изабран. Током изборне скупштине Хрватског сокола 1914 Пук је инсистирао да Хрвати и Чеси нису Словени. Исте је године био изабран за члана управе Хрватске штедионице.

По избијању Првог свјетског рата био је мобилисан и послан на галицијски фронт гдје је 1916. године пао у руско заробљеништво. У заробљеништву је међу заробљеним јужнословенским аустроугарским војницима истицао приврженост Аустроугарској и противио се сваком јединству јужних Словена. По повратку из заробљеништва је доспио у војни затвор због тога што се Странка права противила југословенском јединству а чији је он био члан. Из затвора је изашао крајем 1918. да би априла 1919. био поново ухапшен у Глини гдје је скупљао потписе за Радићев меморандум којим је Радић хтио на мировној конференцији у Паризу да покаже како су Хрвати неравноправни у новој југословенској заједници. Из затвора је пуштен четири мјесеца касније, након чега је учествовао у локалним изборима у Глини гдје је био изабран за општинског вијећника. Пук је затим био кандидат Хрватске странке права у Загребачкој жупанији на изборима за уставотворну скупштину Краљевине СХС. Пук није био изабран али је и даље био противник новостворене Краљевине. Након смрти краља Петра I је одбио да објеси црну заставу на својој кући због чега је био ухапшен.

Средином 1920-тих Пук је постао управник Хрватске штедионице у Глини која ће касније постати финансијска потпора његовим политичким амбицијама. Након атентата на краља Александра, Пук је био ухапшен под основаном сумњом да је одржавао везе са Павелићем и усташама. Кратко затим након суда је био пуштен на слободу.

                                     

1.3. Биографија Независна Држава Хрватска

Непосредно послије проглашења Независне Државе Хрватске, 12. априла именован је на дужност замјеника предсједника Хрватскога државног водства. а 16. априла 1941. у првој влади НДХ постаје министар правосуђа и вјера.

Од маја до јула 1941. у току интензивне пропагандне кампање, Пук је заједно са Будаком говорио о Србима у НДХ као потомцима антисоцијалних номада и петој колони београдског режима. Тиме су Срби били изједначени са номадским и без своје државе Циганима и Јеврејима. У јулу 1941. је Пук у своме говору у Крижевцима нагласио да су непријатељи хрватске националне заједнице Јевреји и Срби. Јевреји као носиоци капиталистичког система а Срби народ који је дошао у Хрватску са Турцима као пљачкаши и који су талог и смеће Балкана.

Мирко Пук се сматра директно одговорним за покољ глинских Срба над јамама у селу Прекопи маја 1941. када је, по Дедијеру, заклано 900 Срба а до краја 1941. у Глини и околини 8 000. У извјештају команде Друге италијанске армије од 9. јула 1941. који је послан Мусолинију, стоји да је самој цркви заклано 417 Срба а у околини Глине 18 000.

Као министар правосуђа и вјера, Пук је издао 18. јула. 1941. наредбу којом је забранио назив" српско-православна вјера ", пошто није" у складу са државним уређењем. "Умјесто тога је уведен назив" грчко-источна вјера. "У Окружници од 30. јула 1941. године Пук пише да грко-источни не прелазе на" грко-католички обред, осим у оним грко-католичким жупама, које су већ основане и у којима има грчко-источњака. "Он, у истој окружници, захтијева да" Грчко-источњаци., да буду примљени, морају донијети од Котарских и опћинских поглаварстава потврду о личној честитости. "Пук захтијева да" Код издавања тих потврда треба пазити на грчко-источне житеље, попове, трговце, богате обртнике и сељаке, и уопће на интелигенцију да им се не издају потврде осим у случајевима., јер је начелно становиште владе, да се оваквим особама не издају потврде.

У Законској одредби о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре коју су заједно потписали 25. новембра 1941. Павелић и Пук истиче се: "Проти одлуци усташког редарства о упућивању на присилни боравак у сабирне и радне логоре нема правног лиека ни тужбе на управни суд." а у Законској одредби о сузбијању насилних кажњивих чини проти држави, појединим особама или имовини 20. јула 1942. детаљишу ко све може бити послан у сабирне логоре: "Поједини чланови обитељи особа, које саме или у заједници с оружаним скупинама нарушавају јавни ред и сигурност, или угрожавају мир и спокојство хрватскога народа, или који подузму какви насилни кажњив чин против државе, појединим особама или имовини, као и чланови обитељи одбјеглих особа, могу се упутити на присилни боравак у сабирне логоре."

У фебруару 1942. постао је заступник у Хрватском државном сабору. Од 11. октобра 1942. до 11. октобра 1943. био је члан Државног вијећа и државни прабиљежник у својству државнога министра. Почетком августа 1943. поднио је оставку у знак протеста против генерала Ивана Прпића, начелника Главног штаба Хрватског домобранства, поводом партизанскога напада на Лепоглаву, али оставка није прихваћена. Противио се преговорима и споразумом с Хрватском сељачком странка. Пред крај 1943. године именован је за главнога директора Усташкога накладног завода, потом је постављен и за вандредног опуномоћеника Хрватске државне банке.



                                     

1.4. Биографија Крај рата и смрт

Пред сам крај рата, 6. маја 1945. године, Пук је био шеф "Повјеренства", тј. групе усташа у чију су руке пале све златне и девизне резерве Министарства државне ризнице и Хрватске државне банке НДХ. Пук је лично надгледао расподјелу злата и девиза између високих усташких функционера. Касније и пред судом, високи усташки функционери су потврдили да је Мачек добио 1000 дуката. Пук није имао среће при бјекству. Британци су га ухапсили при преласку у Аустрију и предали га Титовим партизанима 18. маја 1945. Аутомобил у коме је Пук покушао да пренесе свој дио злата и девиза је 19. маја 1945. пао у руке партизанима код Шкофје Локе у Словенији.

Након изручења, Пук је починио самоубиство пререзаврши жиле на руци бритвом.

                                     
  • Батаљон везе 5. Санитетски батаљон 5. Аутобатаљон 5. Мјешовити артиљеријски пук 5. Пук ПВО Самостални пјешадијски батаљон Скелани Специјална српска добровољачка
  • дивизија дуж комуникација Сарајево - Подроманија 363. пук и Сарајево - Пале - Стамбулчић 334. пук 964. тврђавска и 1. усташка бригада дуж комуникације
  • из оригинала на датум 10. 09. 2011. Приступљено 04. 07. 2011. Нововић, Мирко Петковић, Стеван 1986 Прва далматинска пролетерска НОУ бригада. Београд:
  • НОВЈ. Командант транспорта био је официр морнарице капетан Јоже Врточник. Мирко Нововић, Прва далматинска пролетерска НОУ нригада, Београд 1986 стр.
  • српска војска је ушла у Сињ. У граду је затим био стациониран 7. артиљеријски пук у касарни Краљевића Томислава 1934 Године 1922. у месту је троразредна
  • југословенска авиона, док је 6. ловачки пук који је бранио Београд изгубио 13 авиона. 1. и 3. бомбардерски пук напали су немачке оклопне и моторизоване
  • из оригинала на датум 10. 09. 2011. Приступљено 15. 07. 2011. Нововић, Мирко Петковић, Стеван 1986 Прва далматинска пролетерска НОУ бригада. Београд:
  • добровољачки пук под заповеништво мајора Илије Мићашевића и 4. добровољачки пук под заповедништвом мајора Војислава Димитријевића прешао Саву. 3. пук мајора
  • Уне. Током Операција Вајс I успела је да заустави и опколи немачки 737. пук 717. дивизије, којег је продор 7. СС дивизије и 369. легионарске дивизије

Users also searched:

...