Back

ⓘ Афера Трент




Афера Трент
                                     

ⓘ Афера Трент

Афера Трент је био дипломатски инцидент који се догодио током 1861, за време Америчког грађанског рата који је запретио да доведе до рата између Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства. Морнарица Сједињених Држава је илегално заробила двојицу дипломата Конфедерације са британског брода; Уједињено Краљевство је оштро протестовало. Инцидент је окончан тако што су Сједињене Државе пустиле дипломате на слободу.

Дана 8. новембра, УСС Сен Џасинто, под командом унионистичког капетана Чарлса Вилкса, је пресрео британски поштански брод РМС Трент, ком приликом су заробљена двојица дипломата Конфедерације – Џејмс Мареј Мејсон и Џон Слајдел. Ова двојица посланика су путовали у Британију и Француску како би се залагали за дипломатско признање Конфедерације, и лобирали за евентуалну финансијску и војну помоћ.

Јавност у Сједињеним Државама је славила заробљавање и током јавних окупљања против Британије претила ратом. У Конфедеративним Државама су се надали да ће инцидент да доведе до трајног погоршања англо-америчких односа, а можда чак и до рата или барем дипломатског признања Конфедерације од стране Британије. Конфедерација је схватала да њена независност потенцијално зависи од интервенције Британије и Француске. У Британији, јавност је негодовала због инцидента који је видела као нарушавање неутралности Британије и увреду националне части. Британска влада је захтевала извињење и пуштање затвореника на слободу, и предузела кораке да ојача своје војне снаге у Канади и на Атлантику.

Председник Абрахам Линколн и његови највиши саветници нису желели да ризикују рат са Британијом због овог питања. Након неколико напетих недеља, криза је разрешена када је Линколнова администрација пустила посланике на слободу и оградила се од акције капетана Вилкса, мада није издала формално извињење. Мејсон и Слајдел су наставили своје путовање за Британију, али нису успели да испуне свој циљ постизања дипломатског признања.

                                     

1. Позадина

Односи са Сједињеним Државама су често били заоштрени па чак и на граници рата када је Британија замало подржала Конфедерацију у раној фази рата. Британске вође су константно биле незадовољне још од 1840-их до 1860-их оним шта су сматрали Вашингтоновим популизмом према демократским масама као у случају спора око орегонске границе од 1844. до 1846. Међутим, јавно мњење британске средње класе је гајило осећања "специјалног односа" између два народа, на основу заједничког језика, миграција, евангелистичког протестантизма, либералних традиција и трговинских веза.

Током ове афере, Лондон је повукао линију а Вашингтон се повукао.

Конфедерација и њен председник, Џеферсон Дејвис, су од почетка веровали да ће зависност Европе од јужњачког памука довести до дипломатског признања и интервенције, у виду медијације. Историчар Чарлс Хабард је написао:

Дејвис је другима у влади оставио да се баве спољном политиокм, и уместо да развија агресивне дипломатске напоре, тежио је да очекује да догађаји сами испуне дипломатске циљеве. Нови председник је био гајио веровање да ће памук осигурати признање и легитимитет од стране европских сила. Једна од најјачих нада Конфедерације у то време је била вера да ће Британци, у страху од разарајућег утицаја на њихову текстилну индустрију, признати Конфедерационе Државе, и прекинути Унијину блокаду. Људи које је Дејвис одабрао за државног секретара и емисаре у Европи су били одабрани из политичких и личних разлога - не због свог дипломатског потенцијала. Ово је било, делом, услед веровања да ће памук успети да испуни циљеве Конфедерације без превелике помоћи дипломата Конфедерације.

Главни фокус спољних послова Уније је био управо супротан: да се спречи било какво британско признавање Конфедерације. Ако се изузме релативно мали погранични инцидент у пацифичком северозападу, англо-амерички односи су се константно поправљали током 1850-их. Питање територије Орегона, биртанско мешање у Тексасу, и спор око границе између Канаде и Сједињених држава су разрешени током 1840-их. Државни секретар Вилијам Х. Сјуард, главни архитекта америчке спољне политике током рата, је намеравао да одржава принципе политике која је служила његов државу добро још од времена Америчке револуције: неинтервенција Сједињених Држава у питања других држава и отпор страној интервенцији у питања Сједињених Држава и других држава на западној хемисфери.

Британски премијер лорд Палмерстон се залагао за политику неутралности. Његова међународна пажња је усмерена на Европу, где се дешавале са једне стране европске амбиције Наполеона III са друге стране успон Бизмарка у Пруској. Током Грађанског рата, британске реакције на догађаје у Америци су биле обликоване пређашњим британским политикама и њиховим националним интересима, стратешким и економским. На западној хемисфери, како су се односи са Сједињеним Државама поправљали, Британија је постала обазривија у вези са конфронтирањем са Сједињеним Државама око питаања у Централној Америци.

Као поморска сила, Британија је имала дугу традицију инсистирања да неутралне државе поштују њене блокаде непријатељских држава. Од самог почетка рата, ова перспектива је водила британско деловање ка непредузимању било каквих мера које би Вашингтон могао да перципира као директно супротстављање блокади коју је Унија спроводила. Из перспективе Југа, британска политика се сводила на де факто подршку блокади, што је доводило до велике фрустрације на Југу.

Руски посланик у Вашингтону, Едуард де Стекл, је истакао како "Кабинет у Лондону са пуном пажњом прати унутрашње раздоре Уније и чека разрешење са нестрпљењем које му није лако да прикрије." Де Стекл је пренео својој влади процену да ће Британија признати Конфедеративне Државе најранијом приликом. Касијус Клеј, посланик Сједињених Држава у Русији је истакао: "На први поглед сам видео каква су осећања Енглеске. Надали су се нашој пропасти! Завиде нашој моћи. Није их брига ни за Југ нити за Север. Мрзе их обоје".

На почетку Грађанског рата, посланик Сједињених Држава на Суду Светог Џејмса је био Чарлс Франсис Адамс. Он је јасно ставио до знања да Вашингтон овај рат сматра строго унутрашњом побуном, која Конфедерацији не даје права у складу са међународним правом. Свако деловање Британије према званичном признању Конфедерације би се сматрало чином који није пријатељски према Сједињеним Државама. Сјуардове инструкције Адамсу су укључивале сугестију да истакне Британији да држава са поседима разасутим свуда по свету, као и држава која у себи има Шкотску и Ирску, треба да буде врло обазрива према "постављању опасног преседана"

Искусни дипломата лорд Лајонс, Британски посланик у Сједињеним Државама, је упозорио Лондон о Сјуарду:

Не могу да се отргнем страху да ће он бити опасан министар спољних послова. Његово виђење односа између Сједињених Држава и Велике Британије је одувек било такво да га је посматрао као добар материјал за прављење политичког капитала. Не мислим да би господин Сјуард разматрао да заиста зарати са нама, али би био сасвим склон да игра стару игру стицања популарности овде путем претње насиљем према нама.

Упркос неповерењу према Сјуарду, Лајонс је током 1861 одржавао "смирену и одмерену" дипломатију која је допринела мирном разрешењу кризе Трент.

                                     

2. Питање дипломатског признања фебруар-август 1861

Афера Трент није еруптирала као велика криза до краја новембра 1861. Прва карика у ланцу догађаја се одиграла у фебруару 1861, када је Конфедерација оформила трочлану европску делегацију која се састојала од Вилијама Лоундса Јансија, Пјера Роста, и Амброуза Дадлија Мана. Државни секретар Конфедерације, Роберт Тумс им је дао инструкције да представе европским владама природу и сврху јужњачких ставова, да започну дипломатске односе и да "преговарају о споразумима о пријатељству, трговини и поморству". Тумсова упутства су укључивала детаљан правни аргумент о правима држава и о праву на сецесију. Услед стављања тежишта на питања памука и легалности, многи важни аспекти су недостајали у Тумсовим упутствима, укључујући питања блокаде јужњачких лука, корсара, трговине са Севером, робовласништва, и неформалне блокаде коју су Јужњаци увели тако што нису извозили памук.

Британски државници, као и други у Европи, су начелно веровали да је подела Сједињених Држава неизбежна. Имајући у виду сопствени неуспешни покушај да задрже бивше америчке колоније у свом царству оружаном силом, Британци су сматрали да су покушаји Уније да се супротстави свршеном чину неразумни, али су такође увиђали да је тај отпор Уније чињеница са којом морају да рачунају. Верујући да је исход рата унапред одлучен, Британци су сваку своју активност којом би могли да убрзају крај рата посматрали као хуманитарни гест. Расел је дао упутство Лајонсу да користи своју канцеларију, као и све друге стране које би могле да утичу на доношење споразума о окончању рата.

Комесари су се неформално срели са секретаром спољних послова лордом Раселом 3. маја. Иако је вест о бици за Форт Самтер тек стигла у Лондон, тренутне импликације отвореног рата нису расправљане на овом састанку. Уместо тога, изасланици су истицали мирољубиве намере своје државе и легалност сецесије као реакције на северњачко кршење права јужњачких држава. Излагање су завршили својим најјачим аргументом: значајем памука за Европу. Робовласништво је расправљано само када је Расел питао Јансија да ли ће Конфедерација поново успоставити међународну трговину робљем што је став који је Јанси заговарао претходних година; Јанси је одговорио да то није део агенде Конфедерације. Расел је одбио да се обавеже на било шта, обећавши да ће питања која су отворена на састанку бити разматрана пред пуним саставом Кабинета.

У међувремену, Британци су покушавали да одлуче какав званични став да заузму по питању рата. 13. маја 1861, по Раселовој препоруци, краљица Викторија је издала декларацију о неутралности, што је служило као признање статуса Конфедерације као зараћене стране, и пружало бродовима Конфедерације исте привилегије у страним лукама које су имали бродови Сједињених Држава.

Бродови Конфедерације су могли да набављају гориво, намирнице и да буду поправљани у неутралним лукама, али нису могли да добијају наоружање или војну опрему. Доступност распрострањених британских колонијалних лука је омогућило бродовима Конфедерације да прате бродове Уније преко већег дела света. Француска, Шпанија, Холандија и Бразил су следили Британију. Статус зараћене снаге је влади Конфедерације пружио прилику да прибавља намирнице, склапа уговоре са британским компанијама, и да купује бродове како би развијала морнарицу. Краљичина прокламација је јасно истицала да је Британцима забрањено да ступају у војску било које стране, да опремају бродове зараћених страна за ратна дејства да крше блокаде или да транспортују војну опрему, документа или особље било које од страна.

Дана 18. маја, Адамс се састао са Раселом да протестује због декларације о неутралности. Адамс је тврдио да је Велика Британија признала стање зараћености "пре него што су они признавању". За његову индискрецију се убрзо сазнало у Унији. Роберт Мур, трговац из Чарлстона, родом Британац, је ухапшен у Њујорку. Мур је био пуковник у милицији Јужне Каролине, и имао је британски дипломатски пасош који му је издао Банч, и носио је британску дипломатску ташну која је претражена. Ташна је садржавала преписку између Банча и Британије, као и про-конфедерацијске памфлете, лична писма Јужњака ка примаоцима у Европи, и депешу Конфедерације у којој се говорило о Банчовим договорима са Конфедерацијом, укључујући и разговоре о признању.

Када је Расел био суочен са овим открићем, признао је да је његова влада покушавала да договори да Конфедерација прихвати услове споразума који се тичу неутралне робе али не и корсара, али је негирао да је то на било који начин био корак према развијању дипломатских односа са Конфедерацијом. Уместо да реагује као раније, приликом признања стања зараћености, Сјуард је пустио да ова ситуација прође. Захтевао је опозив Банча, али је Расел то одбио.

Под Наполеоном III, француска свеукупна спољна политика је била у супротности са британском, али је Француска начелно о сукобљеним странама у Грађанском рату заузимала сличне ставове као Британија, а често је и подржавала британске ставове. Сарадња између Британије и Француске је у Сједињеним Државама започела између Анрија Мерсијеа, француског посланика, и Лајонса. На пример, 15. јуна, њих двојица су покушали да се заједно састану са Сјуардом поводом прокламације о неутралности, али је Сјуард инсистирао да се састане са обојицом засебно.

Едуард Тувенел је био француски министар спољних послова током целе 1861, све до јесени 1862. Он је генерално био сматран поборником Уније, и утицао је на ублажавање Наполеонове првобитне намере да дипломатски призна независност Конфедерације. Тувенел се незванично састао са изаслаником Конфедерације Пјером Ростом у јуну, и рекао му да не очекује дипломатско признање.

Линколн је за посланика у Француској поставио Вилијама Л. Дејтона из Њу Џерзија. Дејтон није имао искуства у спољним пословима, и није говорио француски, али му је у великој мери помагао генерални конзул Сједињених Држава у Паризу, Џон Бигелоу. Када је Адамс протестовао код Расела због признања Конфедерације као зараћене стране, Дејтон је уложио сличан протест код увенела. Наполеон је Сједињеним Државама понудио посредовање у решавању сукоба са Југом, а Сјуард је наложио Дејтону да пренесе да "ако би било каква медијација уопште била прихватљива, његову бисмо тражили или прихватили"

Када су вести о победи Јужњака у Првој бици код Бул Рана стигле у Европу, учврстиле су став британије да је независност Конфедерације неизбежна. У нади да ће профитирати од овог успеха на бојишту, Јанси је захтевао пријем код Расела, али је одбијен и речено му је да сва комуникација треба да буде у писаној форми. Јанси је 14. августа предао дугачко писмо у коме је поново објашњавао разлоге зашто Конфедерацију треба званично признати, и захтевао је нови састанак са Раселом. У Раселовом одговору 24. августа, насловљеном комесарима "такозваних Конфедеративних Америчких Држава" је поново истакнуто да је британски став да је рат унутрашње питање а не рат за независност. Британска политика ће се променити само ако "ратна срећа или мирољубивији вид преговора буду одредили одговарајуће положаје двеју зараћених страна". Састанак није заказан и ово је била последња комуникација између британске владе и дипломата Конфедерације. Када је афера Трент избила у новембру и децембру, Конфедерација није имала ефективан начин да директно комуницира са Великом Британијом, и остала је у потпуности изван преговарачког процеса.

До августа 1861, Јансију је било свега доста и био је спреман да оставку. Истог месеца, председник Дејвис је одлучио да су му потребне дипломате у Британији и Француској. Конкретно, посланици који би били у бољој позицији да служе као посланици Конфедерације ако би Конфедерација стекла међународно признање. Одабрао је Џона Слајдела из Луизијане и Џејмса Мејсона из Вирџиније. Обојица су били широко поштовани на целом Југу, и имали су одређена искуства у спољним пословима. Слајдела је председник Полк поставио за преговарача на крају Мексичко-америчког рата, а мејсон је био председавајући сенатског Комитета за спољне односе од 1847 до 1860.

Р. М. Т. Хантер из Вирџиније је био нови државни секретар Конфедерације. Он је Мејсону и Слајделу дао упутства да истакну како је положај Конфедерације јачи сада када се проширила са седам на једанаест држава, уз вероватноћу да ће и Мериленд, Мисури и Кентаки да се у неком тренутку прикључе новој држави. Независна Конфедерација би ограничила индустријске и поморске амбиције Сједињених Држава и довела до узајамно корисног трговинског савеза између Велике Британије, француске и Конфедералних Држава. Баланс снага на западној хемисфери би био поново успостављен јер би територијалне амбиције Сједињених Држава биле ограничене. Упутио их је да пореде ситуацију са Конфедерацијом са борбама за независност Италије које је Британија подржавала, и да цитирају Раселова писма у којима је оправдавао ту подршку. Од тренутне важности, требало је да изложе детаљан став против легалности блокаде коју је Унија успоставила. Уз формалне писане инструкције, Мејсон и Слајдел су носили и више докумената који би подржали њихове ставове.

                                     

3. Потера и хватање август–новембар 1861

Планирани пут двојице дипломата није био тајан, и влада Уније је свакодневно добијала обавештајне податке о њиховом кретању. До 1. октобра, Слајдел и Мејсон су били у Чарлстону у Јужној Каролини. Њихов првобитни план је био да пробију блокаду у ЦСС Нешвилу, брзом пароброду, и да отплове директно за Британију. Међутим, главни канал који је водио до Чарлстона је чувало пет бродова Уније, а газ Нешвила је био превише дубок за било који од споредних канала. Разматран је ноћни бег, али су плиме и снажни ноћни ветрови спречили ту идеју. Такође је разматрана и копнена рута кроз Мексико, и испловљавање из Матамороса, али је одлагање у трајању од неколико месеци било неприхватљиво.

Као алтернатива је предложен пароброд Гордон. Он је имао довољно плитак газ да користи споредне канале, и могао је да развије преко 12 чворова, што је било више него довољно да побегне потери бродова Уније. Влади Конфедерације је понуђено да купи Гордон за 62.000$, или да га изнајми чартер за 10.000$. Трезор Конфедерације није могао да приушти ово, али је локални трговац памуком, Џорџ Тренхолм понудио да плати 10.000$ под условом да добије половину товарног простора повратном путу. Име брода је промењено у Теодора, и брод је напустио Чарслтон у 1 ујутро 12. октобра, и успешно је избегао бродове Уније који су спроводили блокаду. 14. октобра је стигао у Насау на Бахамима, али је пропустио везу са британским паробродом који је ишао за Сент Томас на Данским Западноиндијским острвима, главну луку за британске бродове који су из Кариба ишли за Британију. Међутим, тамо су сазнали да би на Куби могло бити британских поштанских бродова, па се Теодора окренула на југозапад ка Куби. Теодора стигла до обале Кубе 15. октобра, са готово празним залихама угља. Ту су се срели са шпанским ратним бродом, на који су се Слајдел и Џорџ Јустис, млађи укрцали, и сазнали да британски поштански бродови заиста полазе из Хаване, али да је последњи управо отишао, да следећи, пароброд РМС Трент, стиже за три недеље. Теодора се усидрила у Карденасу 16. октобра, и Мејсон и Слајдел су се искрцали. Двојица дипломата су одлучила да се сместе у Карденасу пре него што копном пређу за Хавану како би ухватили следећи британски брод.

У међувремену, до савезне владе су стигле гласине да су Мејсон и Слајдел побегли Нешвилом. Обавештајци Уније нису испрва сазнали да су Мејсон и Слајдел из Чарлстона отишли Теодором. Секретар морнарице Сједињених Држава Гидеон Велес је на гласине да су Мејсон и Слајдел побегли из Чарлстона реаговао наредбом адмиралу Семјуелу Ф. Дупонту да пошаље брзи ратни брод ка Британији да пресретне Нешвил. 15. октобра, пароброд Уније УСС Џејмс Едгер под командом Џона Б. Марчанда је запловио према Европи како би јурио Нешвила све до Ламанша ако је потребно. Џејмс Едгер је стигао у Британију и пристао у луку Саутхемптон почетком новембра. Британска влада је била свесна да ће Сједињене Државе покушати да заробе дипломате, и Британци су такође веровали да су они на Нешвилу. Палмерстон је наредио да ратни брод Краљевске морнарице патролира унутар три миље око очекиване дестинације Нешвила, како би осигурао да ако до заробљавања дође, оно буде изван британских територијалних вода. Овим би се избегла дипломатска криза до које би дошло ако би Џејмс Едгер јурио Нешвил кроз британске воде. Када је Нешвил стигао 21. новембра, Британци су били изненађени кад су сазнали да посланици нису на броду.

Парна фрегата Уније УСС Сен Џасинто, под командом капетана Чарлса Вилкса, је стигла у Сент Томас 13. октобра. Сен Џасинто је крстарио афричком обалом готово месец дана пре него што је кренуо на запад са наредбом да се придружи снагама морнарице Сједињених Држава које су се спремале за напад на Порт Ројал у Јужној Каролини. Међутим, у Сент Томасу, Вилкс је сазнао да је Конфедерацијин број ЦСС Самтер заробио три трговачка брода Уније код Сјенфуегоса у јулу. Вилкс се запутио тамо, упркос што је било мало вероватно да је Самтер остао у овој области. У Сјенфуегосу је из новина сазнао да Мејсон и Слајдел планирају да напусте Хавану 7. новембра на британском поштанском броду РМС Трент, који ће пловити прво за Сент Томас па затим за Енглеску. Схватио је да би брод на свом путу морао да користи уски Бахамски канал. Вилкс је разматрао правне опције са својим подређеним, поручником Доналдом Ферфаксом, и прегледао правничке књиге пре прављења планова о пресретању. Вилкс је заузео став да Мејсон и Слајдел представљају "контрабанду" забрањену робу, коју брод Сједињених Држава сме да заплени. Међутим, историчари су закључили да није постојао правни преседан за заробљавање.

Овакво агресивно доношење одлука је представљало уобичајени Вилксов начин командовања. С једне стране, био је признат као "истакнути истраживач, писац и морнарички официр" Са друге стране, "имао је репутацију тврдоглавог, фанатичног, импулсивног и понекад непослушног официра". Службеник трезора, Џорџ Харингтон је упозорио Сјуарда о Вилксу: "Он ће нам задавати невоље. Има преобиље самопоуздања и мањак просуђивања. Када је командовао великом истраживачком мисијом, извео је пред војни суд готово све своје официре; само он је био у праву, сви остали су били у криву."

Трент је испловио 7. новембра, као што је било и планирано. На броду су били Мејсон, Слајдел, њихови секретари и Слајделова жена и деца. Као што је Вилкс и предвидео, Трент је прошао кроз Бахамски канал, где је Сен Џасинто чекао. Око поднева 8. новембра, извиђачи Сен Џасинта су уочили Трент, који је развио британску заставу кад се приближио. Сен Џасинто је затим испалио хитац преко прамца Трента, што је капетан Трента Џејмс Мојр игнорисао. Сен Џасинто је испалио и други хитац који је завршио тачно испред Трента. Трент је стао након овог другог хица. Капетан Вилкс је позвао поручника Ферфакса и дао му следеће инструкције написмено:

Након што се укрцаш, захтеваћеш да видиш папире пароброда, њену отпремницу из Хаване, уз списак путника и чланова посаде.

Уколико господин Мејсон, господин Слајдел, господин Јустис и господин МакФарланд буду на броду, зароби их и пошаљи их на овај брод и зароби га као плен. … Они морају бити доведени овамо.

Одузећеш све ковчеге, кутије, пакете и торбе које припадају њима, и послаћеш их на овај брод; депеше које се нађу у поседу заробљеника, или у осталих на пароброду, биће одузете, испитане, и задржане уколико буде потребно.

Ферфакс се укрцао на Трент из кутера. Два кутера на којима је била екипа од двадесет људи наоружаних пиштољима и сабљама је пришла Тренту. Ферфакс, уверен да Вилкс прави међународни инцидент и не желећи да га додатно увећа, је наредио својој наоружаној пратњи да остане у кутеру. Након што се попео на брод, Ферфакса су отпратили до разбеснелог капетана Мојра коме је рекао да има наређења да "ухапси господина Мејсона и господина Слајдела и њихове секретаре, и да пошаље заробљенике на оближње ратно пловило Сједињених Држава". Посада и путници су почели да прете поручнику Ферфаксу, и наоружана посада из два кутера је на то реаговала тако што се попела на брод да га заштити. Капетан Мојр је одбио Ферфаксов захтев да прегледа списак путника, али су Слајдел и Мејсон иступили и представили се. Мојр такође није допустио претрагу пловила за забрањеном робом, а Ферфакс није инсистирао на овоме јер би то подразумевало заплену брода, што би се могло сматрати чином рата. Мејсон и Слајдел су истакли формално одбијање да добровољно пођу са Ферфаксом, али се нису опирали када их је Ферфаксова посада одвела на кутер.

Вилкс је касније тврдио да је веровао да Трент носи "веома важне депеше и да је садржавао инструкције штетне по Сједињене Државе". Поред чињенице да Ферфакс није успео да претражи Трент, постојао је још један разлог зашто документи нису нађени у пртљагу који су носиле дипломате. Мејсонова ћерка је 1906. писала да је торбу са депешама Конфедерације чувао командир Вилијамс из Британске ратне морнарице, који је био путник на Тренту, и који је касније предао торбу изасланицима Конфедерације у Лондону. Ово је било јасно кршење краљичине прокламације о неутралности.

Међународно право је налагало да се када се забрањена роба нађе на броду, брод превезе до најближег суда за заплене да би се донела пресуда. Иако је ово била првобитна Вилксова намера, Ферфакс се противио овоме, јер би премештање посаде са Сен Џасинта на Трент оставило Сен Џасинто са опасно малим бројем чланова посаде, а и да би довело до озбиљних непријатности за остале путнике на Тренту, као и за примаоце поштанских пошиљки. Вилкс, чија је одговорност била да донесе коначну одлуку, се сложио и броду је дозвољено да настави пловидбу ка Сент Томасу, без двојице изасланика Конфедерације и њихових секретара.

Сен Џасинто је стигао у Хамптон Роудс у Вирџинији 15. новембра, где је Вилкс послао телеграм о заробљавању у Вашингтон. Након тога му је наређено да оде у Бостон и да преда заробљенике у Форт Ворен, затвор за заробљене Јужњаке.



                                     

4. Америчка реакција 16. новембар – 18. децембар 1861

Већина Северњака је за заробљавање Трента сазнало 16. новембра када је вест објављена у поподневним новинама. До понедељка, 18. новембра, штампа је изгледала "универтално обузета великим таласом шовинистичког усхићења". Мејсон и Слајдел, "амбасадори у кавезу", су проглашавани "подлацима", "кукавицама", "снобовима", и "хладним, окрутним и себичним".

Сви су били спремни да изнесу правно оправдање овог заробљавања. Британски конзул у Бостону је запатзио да се сваки други грађанин "шетао около са књигом закона под мишком, доказујући право С. Џасинта да заустави поштански брод њеног височанства". И многе новине су такође износиле аргументе у прилог легалности Вилксових акција, и многи правници су иступали са својим одобравањем. Професор права на Харварду, Теофилус Парсонс је писао, "Подједнако сам сигуран да је Вилкс имао законско право да одведе Мејсона и Слајдела са Трента, као што сам сигуран да наша влада има законско право да блокира чарлстонску луку." Кејлеб Кушинг, истакнути демократа, и бивши државни правобранилац под Френклином Пирсом се такође слагао: "По мојој просуди, чин капетана Вилкса је био један од оних које би свака држава која гаји самопоштовање морала да уради и које би урадила својим сувереним правом и моћи, невезано за околности". Ричард Хенри Дејна, млађи, који је сматран стручњаком за поморско право, је оправдавао притвор јер су изасланици били ангажовани "искључиво у мисији непријатељској према Сједињеним Државама" што их је чинило кривим за "издају према домаћем закону". Едвард Еверет, бивши посланик у Великој Британији и бивши државни секретар је такође тврдио да је "притвор савршено законит њихово затварање у Форт Ворен ће бити савршено законито".

У Бостонском хотелу Ривир хаус је 26. новембра одржан банкет у Вилксову част. Гувернер Масачусетса Џон А. Ендру је хвалио Вилкса због његовог "мужевног и херојског успеха" и говорио је о "усхићењу америчког срца" када је Вилкс "испалио хитац преко брода осликаног британским лавом" Џорџ Т. Бигелоу, врховни судија Масачусетса је о Вилксу говорио задивљено: "Као и сви лојални људи Севера, протеклих шест месеци сам уздахивао надајући се некоме ко ће казати ја ћу преузети одговорност." 2. децембра, Конгрес је једногласно донео резолуцију којом се захваљује Вилксу "због његовог храброг, вештог и патриотског држања приликом хапшења и притварања издајника, Џејмса М. Мејсона и Џона Слајдела", и предложио да му се додели "златна медаља са одговарајућим обележјима. као сведочанство о високом осећању Конгреса према његовом добром владању".

Међутим, како је случај ближе разматран, људи су почели да гаје сумње. Секретар морнарице, Гидеон Велес је исказао двосмисленост коју су многи осећали када је Вилксу писао о "емпатичном одобравању" његових акција од стране Министарства морнарице али га је уједно упозоравао да неодвожење Трента пред суд за заплене "ни у ком случају не сме да се допусти да постане преседан за третман било којих сличних кршења неутралних обавеза у будућности." Олбани ивнинг џурнал Тарлоуа Вида је изнео став да ако је Вилкс "испољио неоправдану слободу одлучивања, наша влада ће правилно одустати од поступка и пружити Енглеској сваку сатисфакцију у складу са чашћу и правдом". Није протекло дуго времена док и остали нису почели да коментаришу да је заробљавање Мејсона и Слајдела врло подсећало на праксе претраге и заробљавања којима су се Сједињене Државе противиле још од свог оснивања, и које су претходно довеле до Рата 1812. са Великом Британијом. Идеја да се људи сматрају забрањеном робом није била претерано пријемчива многима.

Људи су такође ускоро почели да увиђају да би овај случај могао да буде разрешен мање на основу законитости а више на основу нужности да се избегне озбиљан сукоб са Британијом. Старији државници Џејмс Бјукенан, Томас Јуинг, Луис Кас и Роберт Џ. Вокер су сви јавно иступили са ставом да је неопходно да се заробљене дипломате пусте. До треће недеље децембра, мишљење већине уредништава новина је почело да се угледа на ове ставове и да припрема америчку јавност за пуштање заробљеника. Став да је Вилкс деловао без наређења и да је погрешио ефективно организујући суд за заплене на палуби Сен Џасинта је било раширено.

Сједињене Државе су испрва биле врло нераде да одступе. Сјуард није искористио почетну прилику да одмах пусти двојицу изасланика на слободу и да тиме потврди дуготрајну интерпретацију међународног права које су се Сједињене Државе држале. Крајем новембра је писао Адамсу да Вилкс није деловао по инструкцијама, али да ће се уздржати од даљих информација док не прими неки одговор од Велике Британије. Поново је истакао да би признање Конфедерације вероватно довело до рата.

Линколн је испрва био одушевљен због заробљавања и није био рад да ослободи затворенике, али кад су се страсти слегле је рекао:

Бојим се да ће се испоставити да издајници представљају беле слонове Морамо да се држимо америчких принципа који се тичу права неутралних страна. Сукобили смо се са Великом Британијом због њеног инсистирања … на праву да чини управо оно шта је капетан Вилкс урадио. Ако би Велика Британија сада протестовала против овог чина, и захтевала њихово пуштање, морамо их предати, упутити извињење због чина који је прекршио наше доктрине, и тиме заувек обавезати њу да одржава мир у односима са неутралним странама, и тако прихвати да је била у криву већ шездесет година.

Дана 4. децембра, Линколн се састао са Александером Галтом, будућим канадским послаником у Француској. Линколн му је саопштио да не жели невоље са Енглеском нити било какве непријатељске планове према Канади. Када је Галт питао конкретно за инцидент Трент, Линколн је одговорио, "Ох, то ће се разрешити". Галт је своје белешке са састанка послао Лајонсу који их је проследио Раселу. Галт је написао да, упркос Линколновим уверавањима, "Не могу, међутим, да отргнем из ума утисак да је политика америчке владе подложна утицајима народних импулса, и да ни на какво уверавање не може или не треба да се ослања под тренутним околностима." Линколн се у свом годишњем обраћању Конгресу није директно дотакао афере Трент, али је ослањајући се на процене министра рата Сајмона Камерона да Сједињене Државе могу да мобилишу војску од 3.000.000 људи, истакао да би могао "свету да покаже да док се бавимо гушењем поремећаја код куће смо уједно способни да се заштитимо од претњи споља".

Финансије су такође играле улогу: Секретара трезора Салмона П. Чејса су бринули сви догађаји који би могли да утичу на америчке интересе у Европи. Чејс је био свестан намере њујоршких банки да суспендују исплате у тврдој валути, и касније је изнео опсежан аргумент у прилог Сјуарду на божићном састанку кабинета. Чејс је у свом дневнику записао да је ослобађање Мејсона и Слајдела "…било као жуч и пелин за мене. Али не можемо да приуштимо одлагања док ствар виси у неизвесности, јавно мњење ће остати узнемирено, наша трговина ће трпети озбиљну штету, наше акције против побуњеника ће бити веома ометене." Ворен напомиње, "иако афера Трент није узроковала националну банкарску кризу, допринела је практичном колапсу хаотичног система ратних финансија, који се заснивао на поверењу јавности."

Дана 15. децембра, прве вести о британској реакцији су стигле у Сједињене Државе. Британија је за догађаје сазнала 27. новембра. Линколн је био са сенатором Орвилом Браунингом када је Сјуард донео прве новинске депеше, које су наводиле да је Палмерстон захтевао ослобађање затвореника и извињење. Браунинг је сматрао да је британска претња ратом "глупа" али је рекао, "борићемо се са њом до смрти". Те ноћи на дипломатском пријему, Вилијам Х. Расел је чуо Сјуарда како каже, "обавићемо цео свет пламеном". Влада је са пре званичне реакције чекала формални британски одговор који није стигао у Сједињене Државе до 18. децембра.

                                     

5. Британска реакција 27. новембар – 31. децембар 1861

Када је УСС Џејмс Едгер стигао у Саутхемптон и командир Марчанд у Тајмсу прочитао да су његове мете стигле на Кубу, хвалио се да би заробио двојицу изасланика, надомак британске обале ако је потребно, све и ако се налазе на британском броду. Услед забринутости која је настала због Марчандових изјава, британско министарство спољних послова је захтевало правно мишљење од тројице правника Круне краљичиног адвоката, државног правобраниоца и заменика државног правобраниоца о законитости заробљавања дипломата на британском броду. Писани одговор 12. новембра је гласио:

Ратни брод Сједињених држава који пресретне британски поштански пароброд затим да одмах блокирам, колико год ефикасно ми моја средства дозволе, северњачке луке, и да делујем у заливу Чесапик у садејству са јужњачким снагама …

По питању могућих заједничких операција са Конфедерацијом, Сомерсет је писао Милну 15. децембра:

… начелно би било добро избегавати колико год је то могуће било какве здружене операције великих размера осим у случајевима који се тичу флоте, у циљу било каквог варљивог пројекта попут напада на Вашингтон или Балтимор; - искуство показује готово без изузетка велике штете од удружених операција армија различитих држава; а у овом случају, предност непријатеља који држи одбрамбени положај би далеко више него надоместила удруживање снага против њега.

Сомерсет се противио идеји напада на тешко утврђене положаје а Милн се са тим слагао:

Циљ рата, наравно, може бити само да се непријатељ онеспособи. То јест његова трговина, а од трговине то може бити само поморска трговина. Никакав циљ не би био постигнут ако би саме тврђаве биле нападане, јер модерни погледи обесмишљавају наношење штете граду. Ако се на бродове пуца у луци, град ће трпети; стога на бродове не може да се пуца. Ово у ствари ограничава на операције против пловила на мору. Ако је град небрањен или је одбрана потчињена, може бити успостављен ембарго и захтевана исплата.

Британци су чврсто веровали да имају поморску надмоћ у односу на Унију. Иако је Унија имала више бродова него што је Милн имао на располагању, добар део флоте Сједињених Држава су представљали пренамењени трговачки бродови, а британци су имали и надмоћ у укупном броју топова. Борн је истакао да би се ова надмоћ могла изменити током рата како се обе стране више буду окретале оклопњачама. Конкретно, британске оклопњаче су имале дубљи газ и нису могле да делују у америчким приобалским водама, због чега би блиска блокада зависила од дрвених бродова који су били рањиви у односу на оклопњаче Уније.

Ворен је закључио да је "британска светска надмоћ из седамнаестог и осамнаестог века нестала; Краљевска морнарица, иако моћнија него икад, више није владала таласима”. Војни историчар Расел Вигли се сложио са Вореновом анализом и додао:

Краљевска морнарица је задржала привид поморске надмоћи у највећој мери зато што је постојала у поморском вакууму, без озбиљних ривала осим с пола срца изведених и спорадичних изазова од стране Француза. Уз то, британској морнарици би било тешко да успостави озбиљно присуство на северноамеричкој обали. Надолазак парног погона је уништио могућност њених најбољих бродова да крстаре неограничено дуго америчким водама као ескадрони за блокаде, као што су чинили 1812. Чак и уз велику базу у Халифаксу, или могућу помоћ од стране конфедерацијских лука, за британску морнарицу би био неизвестан подухват да одржава снаге на обали Сједињених Држава. Ниједна морнарица базирана на парном погону није са успехом вршила операције против разумно снажног непријатеља на удаљености коју би транс-атлантски рат представљао за британску флоту све до похода морнарице Сједињених Држава против Јапана у Другом светском рату.

                                     

6. Извори

Примарни извори

  • Baxter, James P. 3rd. "The British Government and Neutral Rights, 1861–1865." American Historical Review 1928 34 #1 JSTOR
  • Baxter, James P. 3rd. "Papers Relating to Belligerent and Neutral Rights, 1861–1865". American Historical Review 1928 34 #1 JSTOR
  • Petrie, Martin Capt., 14th and James, Col. Sir Henry, RE - Topographical and Statistical Dept., War Office, Organization, Composition, and Strength of the Army of Great Britain, London: Her Majestys Stationery Office; by direction of the Secretary of State for War, 1863 preface dated Nov., 1862
  • Hunt, Capt. O. E., The Ordnance Department of the Federal Army, p. 124-154, New York; 1911
  • Moody, John Sheldon, et al. The war of the rebellion: a compilation of the official records of the Union and Confederate armies ; Series 3 – Volume 1; United States. War Dept., p. 775
                                     

7. Спољашње везе

  • Adams, Charles Francis. The Trent Affair: An Historical Retrospect. Boston: 1912. цео текст.
  • Библиотека Конгреса, Архива за 8. новембар
  • Медијско праћење Афере Трент
  • Праћење од стране новинског часописа Harpers Weekly
  • Умешани људи
                                     
  • ко је интервенисао и изгубио око у тој борби њихов непријатељ на прекиде Трент Корт. Корт говори да је Лука у луку убица војни поручник Џонас Коб, први

Users also searched:

...