Back

ⓘ Брак и брачни обичаји Срба у 19. веку




                                     

ⓘ Брак и брачни обичаји Срба у 19. веку

Брак и брачни обичаји Срба у 19. веку имали су значајну улогу y народном традиционалном обичајном животу. О њима данас сазнајемо на основу разноврсне грађа о начину склапања брака, о свабденим обичајима и ритуалима везаним за закључење брака и брачни живот, захваљујући делу Вука Караџића, који их је детаљано описао у својим списима, у изворном облику.

                                     

1. Терминологија за брак и брачне обичаје Срба у речнику Вука Караџића

Предбрачно доба

Народне изреке о предбрачком добу живота девојака и младића, биле су у 19. веку: "ђевовање, моје царовање", и "у бећара свакога шићара", и сл.

                                     

1.1. Терминологија за брак и брачне обичаје Срба у речнику Вука Караџића Оженити се

Вук је у својим рукописима навео и своје запажање о значењу речи "оженити" y неким крајевима Балкана, па се тако нпр: у Србији ова реч односи на ожењеног мушкарца, а у Видину "а може бити и по свој Бугарској" израз "оженити дјевојку" значи удати је за некога Вук наводи пример "оженила ћерку".

Вук је y суштини осетио основну разлику y схватању ових народних израза, везаних за женидбу, који упућују на далеке трагове остатака патрилокалне и матрилокалне брачне заједнице y далекој прошлости.

                                     

1.2. Терминологија за брак и брачне обичаје Срба у речнику Вука Караџића Брачни сатус мушкарца и жене

У свом Рјечнику Вук је навео низ термина којима се y народу означава брачни статус мушкараца и жена, као што су речи:

Удата жена - за коју су коришћене следеће речи да означе брачни статус - "жена, кућаница, кутњица, домаћица", или само "она"

Ожењен муж - за кога су крошћене следеће речи да означе његов брачни статус "човек, муж, војно, рабар, домаћин, господар", или само "он".

Термин супруг, супруга, за брачни статус, Вук није унео y свој Рјечник, a помиње га на другом месту, само y вези са компаративним описивањем законских црквених и народних обичајних одредаба о малолетним супружницима.

Младенци младијенци

За младе супружнике данас означене као младенци, по којима су се они разликовали од старијих генерација супружника, Вук Караџић, је забележио народни назив "младијенци”, за:

Младог супружника мушкарца - "женик”, "младожења, младијенац,

Младу супружниицу - "невјеста”, "младица”, "невјестица”.

Предбрачни период

Предбрачни период Вук је описао и обележио народним називима, као што су "момковање” и "дјевовање". Узраст y коме су започињале припреме за брак означио је традиционалним називима y народу:

Момак, дилбер, бећар - y значењу неожењеног мушкарца, и

Мома, дикла, дјевојка, ћевојка - y значењу неудате жене, "па макар она била и старија од 50 година."



                                     

1.3. Терминологија за брак и брачне обичаје Срба у речнику Вука Караџића Момаштво и девојаштво

Називима "удавача”, "момчити ce” и "девојчити ce”, Вук је означио онај период y животу младића и девојака који претходи непосредно удаји или женидби, а описао је такође и обичаје симболичка обележја која га прате као: девојка која се удаје, "удадбеница", "отишао y момаштво", и сл.

                                     

1.4. Терминологија за брак и брачне обичаје Срба у речнику Вука Караџића Предбрачно доба

Народне изреке о предбрачком добу живота девојака и младића, биле су у 19. веку: "ђевовање, моје царовање", и "у бећара свакога шићара", и сл.

                                     

2.1. Брачни обичаји после Првог и Другог српског устанка Целибат

Према запажањима Вука Караџића о брачним обичајима; целибат или неженство y обновљеној Србији после Првог и Другог устанка и код Срба "у Војводству аустријскоме", као и y Црној Гори, целибат, био је "по грчком закону" ; док у Црној Гори и Србији он није био обавезан за свештенике, о чему говори овај цитат о поповима у Црној Гори:

"попови су сви морали да се жене и венчају пре рукополагања. с дјевојком коју му родитељи. изаберу још као дијете. Млада остаје као девојка код својијех родитеља, a младожењу владика запопи. И. кад тако учећи се одрасте, на уобичајен начин доведе кући младу."

Целибат или неженство је био y Срба 19. века ретка појава, јер је патријархални породични живот условљавао склапање брака y млађим годинама, често и y малолетном добу девојака и младића. Такође су биле ретка појава y то време "усићелица, осијећелица, оседиличина” - неудате девојке, о чему Вук каже:

"То се врло ријетко догађа и то само дјевојкама које имају особито каку ману на тијелу и код проста народа држи се за велику несрећу". За старог момка, неожењеног мушкарца и уопште човека без породице Вук је навео назив бећар и старац делија.

Појаву целибата y српском народу Вук је забележио углавном y народним предањима и мотивима народних песама, a посебно као део ритуала заветовања девојака на безбрачност ради извршења крвне освете y неким крајевима Црне Горе. Ове заветоване "тобе" девојке y народу су опеване као "момак дјевојке", и описане углавном као обичај када се "девојка подилбери", и замени "руво дјевојачко" момачким оделом и оружјем, како би могла да освети своје изгинуле мушке чланове породице или рода. О овим црногорским амазонкама Вук је навео доста примера на основу очуваних породичних усмених предања.

Односи девојака и младића y предбрачном периоду, према Вуковим описима, били су строго патријархални. Супружници се најчешће нису пре венчања никада ни видели, јер су о избору девојке и младића за удају и женидбу одлучивали углавном само родитељи и сродници. За девојку овај период живота y родитељском дому означавало је, уз припремање за домаће послове и послушност према мушкарцима и старијима y кући, још и вршење низа магијско-религиозних радњи и обреда, y циљу обезбеђења добре прилике за удају, материјалног благостања и здравог порода y браку.

Ипак, y народним песмама и y обичајима помиње се и девојке "грјешнице, копиљаче", и њихов тежак положај y породици и друштву, y коме, према патријархалном васпитању, "срамоћење" девојке пре венчања представља повод за крвну освету и најтежу телесну казну која се извршавала над преступницима.



                                     

2.2. Брачни обичаји после Првог и Другог српског устанка Доб у коме су супружници у 19. веку склапали брак

На основу компарације између традиционалних народних схватања и одредаба црквеног законодавства y овом погледу. Вук је закључио да:

"по грчком закону не смије се дјевојка удати испод 12, ни младић оженити испод 14 година.

Ово се правило y Србији ријетко гријеши: шта више придају се још три године; али y Црној Гори вјенчавају се права дјеца.

У Србији просе дјевојку кад је y очевој кући одрасла и зрела за удају; y Црној Гори често просе дјевојку док је још дијете.

Понекад се родитељи споразумеју о заручивању своје дјеце још док су сасвим мала; y Србији то бива без икаквијех нарочитијех припремања, већ и као y шали, и онда се за дјевојку рекне да је "поклоњена".

Постоје предања да су родитељи уговарали брак док су им жене биле трудне да ће се опријатељити, ако једна роди мушко, a друга женско.

Такође се различито водило рачуна и о разликама y годинама и старости супружника y појединим нашим крајевима:

"некада се дешава да за мушкарца од три године испросе дјевојку од десет година, и кад их послије неколико година сведу, невјеста је одавно зрела за удају, a младожења још није. Али се чешће догађа обратно, тј. да је момак за толико година старији од дјевојке.

                                     

3. Српска власт у покушају промене брачних обичаја после Првог и Другог српског устанка

Након првих ослободилачких покрета с почетка 19 века, Карађорђе је први, током Првог српског устанка из 1804. посебним наредбама почео код Срба да се меша и сузбија неке од традиционалних обичаја y вези са склапањем брака. Тако је у Србији y време првог устанка Вук Караџић навео и описао пример "Марјана" y Карађорђевој пратњи, као "девојке y мушким хаљинама". Потом се и кнез Милош мешао y народно обичајно право око женидбе и удаје, развода брака и избора супружника, намећући своју вољу и издајући разне наредбе.

У покушају да унесу стране законе у младу српске кнежевине, њни владари су у 19. веку покушали су да уреде и брак и брачну заједницу, кроз одређене грађанскоправне прописе. Међу тим прописима били су прво они који су регулисали отмицу девојке и развод и статусна и брачна права супружника, наслеђивање женске деце, породичне задруге. Затим следе одредбе које забрањују старе обичаје, нпр. оне које су се односили на вештичарења итд.

                                     
  • Далмацији. У самом центру града истражене су терме из II и IV века наше ере. Након велике сеобе народа на овом простору живот замире. Тек у VI веку у брдско - планинском
  • serblorum - Владимир краљ Срба српски Иван Јастребов пише да је Владимир владао и овим предјелима: Дебром, Матом, Дукађином и др. са Драчем. Тај предио
  • ступити у морганатски брак са Софијом Хотек, чиме су она и њени будући потомци лишени свих права Хабзбурговаца, титуле и привилегија, укључујући и права
  • крајем 18. и у 19 веку У том периоду свиње узгојене на територији Београдског пашалука извозиле су се у околне земље, пре свега Аустроугарску, и од тога
  • је дванаесторо деце и то четворо из првог и осморо из другог брака Алојзије је основну школу завршио у родном месту, гимназију у Загребу. Кад је завршио
  • његов брак са својом сестром. Хурем се враћа у палату, и у султаново срце. Следи много дана њихове узајамне љубави. Хурем рађа своје треће дете и другог
  • цареве сестре и Михаило III затворио је очи на ту везу, као што је Василије затварао очи на прељубу своје жене. И то је био најлепши брак у четворо што
  • емитована у БиХ, од 145. до 234. епизоде је премијерно емитована у Хрватској, од 235. до 264. епизоде је премијерно емитована у Србији уз 200. и 201. епизоду

Users also searched:

...