Back

ⓘ Сремуш




Сремуш
                                     

ⓘ Сремуш

Сремуш, познат и као: медвеђи лук, дивљи лук, цријемуш, сријемуж, сријемужа, цремош, скрембош, је самоникла врста из породице лукова. Има велику хранљиву вредност, нарочито у првим месецима пролећа. Позната је самоникла јестива и лековита биљка.

Порекло имена:

  • име рода - од латинског имена за лук Аllium
  • име врсте - од латинског имена за медведа Ursus
                                     

1. Опис биљке

Сремуш је вишегодишња зељаста биљка, која у време цветања порасте 20−50 цм. Карактеристика ове врсте као и њених сродника, који спадају у исту фамилију Alliaceae јесте развијено метаморфозирани подземни изданак − луковица. Луковица сремуша је усправна, танка, дуга 2-5 цм, обавијена белим или жућкастим листићима.

Из луковице полазе два ређе три листа. Лист је елиптичан, дугуљаст, оштрог врха и интензивно зелене боје. При основи се сужава у дугачку петељку. Стабљика је на пресеку троугласта до готово округла. На њеном врху, од априла до јуна, развијају се бели цветови сакупљени у вишецветне, штитолике цвасти, које су у почетку обавијене опнастим омотачем спатом који рано отпада. Након прецветавања настају плодови у облику чауре са троугластим, црвеним семенкама. Цела биљка интензивно мирише на бели лук.

                                     

2. Станиште

Сремуш расте у влажним, сеновитим листопадним шумама, поред шумских путева и потока. Највише га има у буковим шумама, где прекрива велике површине. Расте од равничарских предела, све до 1900 м н.в.

                                     

3. Употреба

Сремуш се од давнина користи као укусно пролећно поврће и делотворна лековита биљка. Млади, пролећни листови богати су витамином Ц и каротином. Луковице су знатно сиромашније од листова. Од активних материја садржи алиин уљасту материју чија се количина сушењем смањује, мало етарског уља око 0.07% у коме су алилсулфид, алилополисулфид, дивинилсулфид и сличног је састава као код белог лука, минералне материје, сумпорне гликозиде и др.

                                     

3.1. Употреба Употреба у исхрани

Као веома укусан и здрав додатак јелима користе се листови, луковице, а понекад и семе. Млади листови беру се током пролећа, од марта до краја маја. Користе се, као и сочне луковице, као додатак салатама, варивима, умацима, чорбама и јелима од меса, а могу се јести и сами, као пролећна витаминска салата. Употребљавају се само у свежем стању, јер сушењем или дужим кувањем губе карактеристични мирис и укус. Листове треба прикупљати док су млади, јер су старији непријатно љути. Луковица се може на хладном очувати неколико дана. Дневно се може јести 5-10 свежих луковица. Као пикантан зачин могу послужити и незрели плодови, који су љутог укуса, на биљци се појављују током лета.

                                     

3.2. Употреба Употреба у народној медицини

За употребу у народној медицини прикупљају се и користе: надземни део биљке у свежем стању Allii ursini herba recens, који се сакупља у пролеће, пре него што биљка процвета и свежа луковица Allii ursini bulbus recens која се вади у јесен.

Код дуже употребе снижава крвни притисак и холестерол у крви. Може се користити код цревних инфекцијаи желудачно-цревних болести. У нашем народу постоји уверење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Има јако дејство на цревне паразите, спречава инфекцијске упале слузокоже црева и одбрана је од грипа и грознице. Поред деловања на цревни, сремуш повољно делује и на кардиоваскуларни систем спречава атеросклерозу и отклања несаницу и несвестицу. Примењује се код сметњи у варењу хране и губљења апетита.

                                     

4. Сличност са неким отровним врстама

Сремуш је веома популарна самоникла биљка. Прикупљала се од давнина, а и данас је излетници радо беру када на њу наиђу. Код прикупљања сремуша треба веома много водити рачуна о самониклим врстама које се лако могу са њим помешати, а које су веома отровне, неке чак и фаталне. У најновијој историји познати су случајеви тровања овим "заменама”. Најчешће, а истовремено и веома отровне врсте са којима се сремуш може помешати су: ђурђевак Convallaria majalis и мразовац Colchicum autumnale.

Сличности и разлике између сремуша, ђурђевка и мразовца