Back

ⓘ Лековите биљке




Лековите биљке
                                     

ⓘ Лековите биљке

Лековите биљке се користе у званичној или народној медицини за лечење болести или очување здравља људи. Данас се користи око 10.000 врста биљака и посвећује им се велика пажња управо у циљу проналажења бољих лекова који би по организам човека били што је могуће мање штетни.

Многе фармакопеје у свету користе биљке за добијање лекова у Русији се око 170 врста биљака користи у те сврхе јер су богате садржајем алкалоида, гликозида, смоле, етарских уља и др. Наука која се бави изучавањем лековитог биља, односно дрогама биолошког порекла назива се фармакогнозија.

Историја употребе биљака у лечењу тесно је повезана са историјом и развојем људског друштва. Најстарији писани документи потичу из Кине 3000 година п. н. е. када се знало за више од стотину лековитих биљака међу којима се неке и данас користе, као нпр. ребарбара Rheum ssp. и цимет. Година 1806. обележена је заслугом немачког апотекара Фридриха Вилхелма Сертинера нем. Friedrich Wilhelm Sertürner 1783 - 1841, који је први изоловао морфин из опијума, као почетак стручне фармакогнозије.

                                     

1. Развој фитотерапије у Србији

Први писани документи о употреби биљака у лечењу, фитотерапији, садржани су у манастирским кодексима Ходошком XIV век и Хиландарски XV и XVI век.

У XVIII веку Захарије Стефановић Орфелин у свом делу Велики српски травник 1783. г. описао је на десетине биљака и начин њихове употребе. Вук Стефановић Караџић је 1818. г. у Српском рјечнику објавио велики број података о употреби биљака у народној медицини.

У XIX веку посебно место у изучавању фитотерапије заузимају Јосиф Панчић, својим делом Ботаника 1868 и Сава Петровић који је написао прву кљигу о распрострањењу и употреби лековитог биља код нас, Лековито биље Србије 1883. У исто време Владан Ђорђевић објављује Народна медицина у Срба и Васа Пелагић приручник Стварни народни учитељ. Ова дела су доста помогла популарисању употребе лековитог биља.

Почетком XX века почиње и ново поглавље у развоју фитотерапије обележено радом Јована Туцакова 1905 - 1978 и његових сарадника, ученика и следбеника. Вишегодишњи рад у прикупљању података о распрострањењу лековитих биљака, њиховој употреби у народној медицини као и лабораторијска испитивања њихових састојака поставили су темеље наше фитотерапије. Међу многобројним научним и стручним радовима издвајају се Фармакогнозија 1948 и Лечење биљем 1971. Овај врсни научник је оснивач Института за проучавање лековитог биља Јосиф Панчић у Београду.

                                     

2. Подела лековитог биља

Према фармаколошком дејству лековите биљке је могуће поделити у две групе:

  • лековите биљке јаког деловања, токсичне врсте од којих се производе врло јаки отрови као нпр. морфин, хероин, атропин идр. и чија је употреба и руковање складиштеље, израда препарата и давање болесницима прописана законом о отровном биљу.
  • лековите биљке благог дејства, којима припада велики број биљка које су у широкој и скоро свакодневној употреби какве су рецимо нана, камилица, липа, шипак и др.

Према начину деловања на људски организам најчешће се сврставају у неколико група:

  • биљке за ублажавање болова;
  • биљке које олакшавају искашљавање;
  • биљке које умирујуће делују на нервни систем;
  • биљке које делују надражујуће на нервни систем;
  • биљке које делују на рад срца и крвних судова;
  • биљке које регулишу рад система за варење;
  • биљке које убрзавају зарастање рана.
                                     

3.1. Употреба лековитих биљака Народна медицина

Још су стари Словени знали за лековито дејство биљака па се то искусто преносило кроз народно памћење све до данас. Једна од најпознатијих биљака, којој су осим лековитих приписивана и света обележја, била је босиљак.

                                     

3.2. Употреба лековитих биљака Законске напомене

Некада чешће, данас су многе дивље биљке – захваљујући и неконтролисаном брању за употребу у фармацеутској индустрији – у природи у нестајању, због чега су заштићене законом Службени гласник Републике Србије, бр. 05/10. Њихово брање подлеже дозволама које комерцијални берачи треба да траже од Министарства пољопривреде и заштите животне средине.

                                     

3.3. Употреба лековитих биљака Сакупљање и сушење лековитог биља

Да би садржај лековитих супстанци у биљци био највећи, неопходно је придржаватри се неких основних смерница које важе за највећи број биљака:

  • лист folium бере се пред цветање;
  • подземни органи ваде се у јесен или пролеће, а веома ретко у доба цветања биљке;
  • цвет flosсе бере чим биљка почне да цвета, при чему не треба сачекати да се отвори;
  • најбоље је сушење обављати у посебним сушарама у којима су оптималне температуре до 40 °C.
  • по завршеном брању се одбацују сви они делови биљке који се не користе;
  • током сушења биљке се не излажу директно сунцу или високој температури већ се сушење обавља у засенченим, промајним местима;
  • плод fructus се сакупља пре него што потпуно сазри;
  • сакупљање биљака треба обављати по лепом и сунчаном времену;
  • материјал је потребно чешће превртати;
  • лисни пупољак gemma бере се неотворен у рано пролеће;
  • семе semen се бере потпуно зрело;
  • цео надземни део биљке herba бере се у време цветања биљке;


                                     

3.4. Употреба лековитих биљака Употреба лековитих биљака у домаћим условима

Употреба биљака у домаћим условима односи се на употребу само тзв. лековитих биљака благог дејства као што су камилица, нана, липа и др, док је рад са лековитим биљкама јаког фармаколошког дејства дозвољен само стручним лицима и под посебним условима који су прописани Законом о отровном биљу.

У домаћим условима од лековитог биља могу се припремати различити екстракти:

  • мацерати,
  • сокови.
  • прашкови и
  • чајеви,
  • тинктуре, које се припремају екстракцијом помоћу алкохола
                                     

3.5. Употреба лековитих биљака Нека општа правила која треба поштовати

  • никада не треба одједном узимати веће количине лековитог биља јер тада може више да штете него да користе;
  • при првом узимању одређене биљке треба почети са малом количином да би се испитала алергијска реакција организма;
  • при сакупљању биљака из природе треба бити изузетно обазрив и сакупљати само оне биљке за које смо сигурни да их добро познајемо;
  • ради избегавања ефекта навикавања треба с времена на време извршити замену појединих компоненти биљних мешавина; најсигурније је да промену рецептуре изврши фармацеут;
  • израду сложенијих биљних препарата, поготово оних који садрже токсичне биљке, треба оставити стручњацима;
  • чајеве не заслађивати, а ако је то баш неопходно онда користити мед или јаворов сируп; мед се ставља само у прохлађен чај 40 - 45 °C јер се на вишој температури разграђује тако да остану само шећери;
  • код избора биљака не треба експериментисати већ треба користити оно лековито биље које доказано одговара датој болести;
  • температура воде којом се прелива биљка богата витамином Ц нпр. шипак не би смела да пређе 50 °C јер се на вишој температури овај витамин разграђује;
  • треба избегавати узимање одједном веће количине лековитог биља јер оно тада може бити штетно;
  • због могуће алергијске реакције најпре треба пробати малу количину биљака;
  • ако се биљке припремају и користе према упутству онда немају пропратних штетних деловања као што то имају лекови.


                                     

4. Самоникле лековите биљке Србије

Биодиверзитету се последњих година у Србији поклања велика пажња о чему сведоче два значајна дела Биодиверзитет – суштина и значај 1995 биолога, еколога и истакнутог научног радника професора Милорада Јанковића и монографија Биолошког факултета Универзитета у Београду Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја 1995 у редакцији професора Владимира Стевановића и Војислава Васића и учешће још 40 познатих стручњака.

Ова дела су се само дотакла проблема диверзитета флоре лековитих биљака, који је, иако од непроцењиве важности, у Србији мало проучаван. Ова проблематика обрађена је у јако малом броју радова, међу којима свакако треба истаћи две студије професора Радише Јанчића 1985, 1997 које се баве биодиверзитетским проучавањем врста рода Mentha у Србији, као и рад професора Петра Марина 1997 о фитохемијским особинама рода Mentha.

Проблематика брања, нарочито неконтролисаног у комерцијалне сврхе, затим брања биљака на заштићеним подручјима и у Националним парковима је стари и нерегулисани проблем у Србији. Корак ка решењу је Правилник, који је донела влада Србије 2010. а пуноснажан је објављивањем у "Службеном гласнику РС”, број 36/09. Брање и дистрибуција лековитог биља данас је регулисано законом а дефинисано Правилником о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива: Прилог II – комерцијалне врсте.

                                     

5. Спољашње везе

  • United Plant Savers
  • University of Maryland
  • direct mp3 download
  • Longwood Herbal Task Force
  • LearningHerbs.com
  • London Community Herbalists
  • Australasian College of Health Sciences
  • Natural Standard
  • The American Botanical Council
  • Herbal supplements not childs play
  • Henriettesherbal.com
  • Herbological.com
  • New England Journal of Medicine
  • Herbal side effects and warnings
  • Center for Complementary and Alternative Medicine
  • Herb Research Foundation
  • Herbs Healing
  • Medline All Herbs and Supplements
  • An overview of medicinal plants from the Science Creative Quarterly
  • BioNet škola
  • Herbs by name
  • Zelena apoteka - lekovito bilje