Back

ⓘ Kana (pismo)




                                     

ⓘ Kana (pismo)

Kana je zajednički naziv za japansko slogovno pismo koji se sastoji iz hiragane, katakane ali i manjogane koja se smatra pretečom oba pisma. Osim ovih pisma Japanci koriste kandi kineske karaktere i romadi ローマ字 koji predstavlja japansku verziju latiničnog pisma.

                                     

1. O pismu

Kana je najučestaliji naziv za brojne slogovne sisteme pisanja razvijenih u Japanu a koje su zasnovane na kineskim karakterima kandi, korišćene za izražavanje zvukova japanskog jezika, pre nego značenja pojedinačnih reči,

Pošto kana može izraziti sve glasove japanskog jezika, on može biti u potpunosti ispisan kanom. Ipak, uobičajeno je koristiti mešavinu kineskih karaktera i kane; kineski karakteri se koriste za izražavanje značenja većine reči čije se značenje može zaključiti dok se kanom pišu prevojni završeci, rečce i pojedine reči koje su zvanično odredene da se ne pišu karakterima. Dve grupe kane se koriste danas u japanskom sistemu pisanja: hiragana, nakošena forma koja se najčešće koristi za domaće reči i reči kineskog porekla koje se ne pišu karakterima i katakana, koja nije nakošena; potonje se može koristiti umesto hiragane, ali se najčešće koristi za pisanje pozajmljenica iz evropskih jezika. I katakana i hiragana vode poreklo od ranije grupe kana pisma poznatije kao man’joogana, gde hiragana posebno proističe iz nakošene forme man’jogane poznate kao soogana.

                                     

2. Manjogana

Manjogana ili Man’joogana koja se smatra prvom kanom je grupa nepromenjenih kineskih karaktera koji su se nekada koristili kao fonetski simboli za izražavanje japanskih slogova. Kako sam naziv govori, man’joogana man’joo+kana, je bio sistem pisma korišćen u Manjošu Manyōshū 万葉集, zbirci iz 8. veka koja sadrži poeziju od 5. veka do 759. godine. Većina pokušaja da se ispiše japanski pre Heian perioda 794 - 1185. pada u kategoriju man’joogane. Nadalje man’joogana daje podstrek drugim formama kane.

Man’joogana se razlikuje od trenutno korišćenih kana sistema u bar tri bitna polja. Prvo, ne postoji odnos jedan za jedan izmedu slogova i karaktera. U japanskom 8. veka postojalo je 87 slogovnih vrsta 88 u jeziku Kodikija, ali je korišćeno preko 970 kineskih karaktera da bi se oni ispisali. Na primer, preko 40 kineskih karaktera je korišćeno na smenu da bi se napisao slog ši, a 32 za ka. Drugo, kineski karakteri su korišćeni kako su napisani i na samom kineskom, bez promena ili pojednostavljivanja. Zbog toga, tekst ispisan man’jooganom nalikuje onom napisanom na kineskom; ipak, zato što su mnoga slova korišćena samo zbog njihovog izgovora, a ne zbog njihovog značenja, i zato što je predstavljeni jezik japanski, najverovatnije je da bi tekst bio nerazumljiv govorniku kineskog jezika. Treće, tipovi izgovora karaktera predstavljenih u man’joogani su raznovrsniji nego u hiragani i katakani, uključujući i on i kun čitanja karaktera, kao i vrstu čitanja poznatog kao gišo doslovno, "razigrano pismo".

                                     

3. On i kun čitanje

On čitanje je japanizirana verzija kineskog izgovora karaktera. Na primer, kineski karakter 阿, koji znači planinski lanac, izgovarao se kao ʔa u rastućem tonu i Srednjem kineskom- jezikom Ćang’ana, oko 600. godine. Japanci su koristili ovaj karakter za predstavljanje sloga.

Od tri varijante čitanja upravo navedene, on čitanje se najviše koristi, dok je gišo čitanje narede korišćeno. Po ovim karakteristikama kvalifikovanja vidimo očigledno naslućivanje kasnijih trendova. Moderni kana sistemi se gotovo u potpunosti sastoje od on čitanja kineskih karaktera od kojih potiču.

                                     

4. Soogana

Soogana se sastoji od kineskih karaktera manjoogana sistema napisanih soo nakošenim stilom. Tri razlike izmedu moderne kane hiragana i katakana i soogane su: 1 u soogani, kao i u manjoogani, nema jedan za jedan slaganja izmedu slogova i karaktera jer broj potonjih prevazilazi broj predašnjih; 2 Kineski karakteri se koriste u njihovoj potpunoj nakošenoj formi, a ne u stilizovanoj, manje nakošenoj formi poput one koja se povezuje sa hiraganom; 3 Kun, kao i on čitanje se odražavaju u izgovoru. Ono što karakteriše sooganu je njena nakošena ili soo forma, i ona je prelazni stepen pojednostavljivanja izmedu potpuno uobičajene ili kai forme koja nije nakošena kineskih karaktera korišćenih u manjoogani i potpuno stilizovane moderne hiragane.

                                     

5. Katakana

U njenoj modernoj, stilizovanoj formi, katakana je sistem od 48 slogova - pisanih jedinica za ispisivanje pozajmljenica koje nisu kineskog porekla, onomatopeje, naglašenih reči, i naziva flore i faune. Kata u katakani znači "nepotpun", "delimičan" i "izdeljen". Takvog je naziva jer je većina katakane deo a ne potpuni kineski karakter.

U svojim ranijim fazama katakana se koristila kao pomoćno sredstvo za izgovaranje budističkih tekstova pisanih na kineskom. Zatim su se pojavili japanski tekstovi poput Todaidi fudumon kooa rani 9. vek, napisan mešavinom kineskih karaktera i katakane. Ovaj sistem pisma se naziva kanamadiri bun rečenice koje mešaju kanu i karaktere. Do sredine 10. veka, zbirke japanske vaka poezije poput Gosen Vakašua 955 - 966. počele su se pisati katakanom i do kraja 12. veka zbirke narodnih pripovedaka kao što je Kondaku Monogatari su pisane mešavinom kineskih karaktera i katakane. Na ovaj način, korišćenje katakane se širilo od budističko-kineskih tekstova do tekstova japanske poezije pa onda i do japanskih proznih tekstova.

Medu najranijim postojećim primerima katakane su oni nadeni u kopiji Dodicurona koja datira iz 828. godine, budističkog teksta na kineskom, gde se koristi kao pomoć pri izgovoru. U početku, kao i u slučaju manjoogane, postojalo je više od jednog znaka katakane koji se mogao koristiti za pisanje bilo kog pojedinačnog sloga, ali do Muromaći perioda 1333 - 1568. postepeno je uspostavljen jedan za jedan odnos izmedu katakane i slogova japanskog jezika oblik koji se trenutno koristi je ustanovljen početkom 20. veka. Prethodno korišćene varijante katakana simbola koje se razlikuju od ustanovljenih formi nazivaju se itai-gana varijantna katakana ili kotai-gana stara katakana.



                                     

6. Hiragana

U svojoj modernoj, standardnoj formi hiragana je sistem od 48 slogovnih pisanih jedinica za pisanje domaćih japanskih reči kao i pozajmljenica iz kineskog jezika koje ne mogu biti napisane sa 1945 karaktera zvanično prihvaćenih za opštu upotrebu. Hira znači "obično korišćen", "lak", "zaobljen" pa je hiragana tim imenom nazvana jer se slova smatraju zaobljenim i lakim u poredenju sa potpunim formama prvih kineskih karaktera. Hiragana je pojednostavlja i stilizovanija verzija soogane ili nakošene forme man’joogane. U svojim ranim oblicima hiragana je korišćena od strane žena dok su neuprošćene karaktere koristili muškarci pa je zbog toga najranija hiragana nosila naziv onnade ženska ruka.

Već 762. godine pojavila su se slova nalik hiragani ali je u Heian periodu onnade počeo naširoko da se pojavljuje. Tokom ranog Heian perioda, veoma učestali članovi iz celokupne soogane su izabrani i blizak jedan za jedan odnos izmedu izvučene grupe hiragana pisma i slogova japanskog jezika je uspostavljen. Do kraja 9. veka, onnade je prestao da bude sistem isključivo korišćen od strane žena i postao je prihvaćeno ortografsko sredstvo za zapisivanje poezije. Kada je carska poetska zbirka Kokin vakašuu napisana onnaideom, hiragana je pridobila potpun status kao zvanično priznat sistem.

Kako su umetnost i poetske kompozicije postajale sve složenije, rani jedan za jedan odnos je izgubljen i kao u slučaju manjoogane više od jednog znaka hiragane je koriščeno za jedan slog. Sve do 1900. godine početni princip hiragane, jedan za jedan, nije povraćen. Godine 1946. kana simboli za "wi" i "we" su uklonjeni sa liste. Kana za i e ih prikladno predstavlja pošto je japanski izgovor prestao da razlikuje wi od i, i we od e već tokom 14. veka). Prethodno korišćene varijante hiragane nazivaju se hentai-gana.



                                     

7. Literatura

  • JAMASAKI-Vukelić, Hiroši: Japansko-srpski, srpsko-japanski rečnik: sa kratkom gramatikom japanskog jezika / Hiroši Jamasaki-Vukelić. - 2. izd. - Beograd: Zavod za udžbenike, 2008 Subotica: Minerva. ISBN 978-86-17-15713-3.
                                     

8. Spoljašnje veze

  • Real Kana Program za vežbanje hiragane i katakane.
  • Kana web translator - Transliteracija kane u romadi
  • Poreklo katakane
  • KanaQuest Sajt za učenje karaktera.
  • Poreklo hiragane
  • Kana Copybook PDF
                                     
  • Америчке Државе Кана Ајова Сједињене Америчке Државе Кана Гросето Италија Кана Гунма Јапан Кана писмо Кана биљка Кана ера Кана Канозеро
  • Регуларно писмо или стандардно писмо или у кинеском језику каишу трад. кин. 楷書, кин. 楷书, пин. kǎishū и у јапанском каишо, и обично познат као стандардно
  • Свето писмо - Библија, је опште име за свете списе хришћанске цркве. Реч Библија настала је од грчке речи библиа што значи књиге односно библион
  • Чиновничко писмо или писмо писара трад. кин. 隸書, кин. 隶书, пин. lìshū, јап. 隷書体, reishotai некад писмо части, је стари стил кинеске калиграфије који се
  • између Нихон - и Кунреи - шикија је у изговору кана слогова. На пример, ако се направи сложеница од речи kana かな и tsukai つかい, добија се реч која се пише
  • него што је Џингис - кан умро, одредио је Огатај - кана за свог наследника. Касније су његови унуци поделили царство на канате Џингис - кан је умро 1227. године
  • Грузинско писмо неправилно грузијско писмо груз. ქართული დამწერლობა се састоји од 33 симбола. Грузински алфабет се користи у грузинском језику. Грузински
  • сугласник попут н или с пример: χρυσος chrysos написан као ku - ru - so Pismo znakovi U lingvistici, mora je ono čega u dugom slogu ima dva, a u kratkom
  • Гијас ад - Дин Барак. После смрти кана Алгуа, Кублај - кан га је поставио за чагатајског кана 1266. године. Чагатајски канат је тада обухватао Трансоксијану