Back

ⓘ Настас Петровић




Настас Петровић
                                     

ⓘ Настас Петровић

Настас је био један од најсмелијих и најборбенијих радикалских говорника. Истицао се снагом темперамента, говорничким даром, те доследношћу у уверењима а његова каријера није била бурна. Први пут је изабран за народног посланика 22.7.1901. године, и од тада је, осим у периоду од септембра 1903. до јула 1905. године, био непрекидно биран све до 1925. године. Важио је за једног од најгласнијих и најборбенијих говорника у Народној скупштини. У Радикалној странци био је први секретар Главног одбора до јула 1924. године. Учествовао је у раду Народне скупштине на Крфу за време Првог светског рата. Крајем 1915. године организује дисидентску радикалну групу која се супротстављала Пашићу и одвојила од странке. После рата, заједно са својим присталицама, враћа се у странку, али и даље води борбу против Пашића, посебно по питањима односа према Хрватима. Петровић је упорно покушавао да оствари ближу сарадњу са Стјепаном Радићем, док је Пашић био неповерљив према њему и његовој Хрватској сељачкој странци. Био је близак регенту Александру Карађорђевићу.

У два наврата био је министар унутрашњих дела. Први пут за време владе Николе Пашића, од 30.5./12.6.1907. до 30.3./12.4.1908. године. Овај мандат завршио се неславно, пошто је против њега подигнута оптужница, после афере око убиства Милана Новаковића и Максима Новаковића, присталица династије Обреновића и противника Црне руке. Дебата је вођена у Скупштини у три наврата, и окончана је одбацивањем предлога оптужбе 1911. године. После раскида са Николом Пашићем 1924. године и након смрти вође групе Стојана Протића, постао је председник главног одбора "Независних радикала", мале и готово безначајне групе у Скупштини, који су предлагали компромис са Хрватима.

Други пут је изабран за министра у влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, на челу са Љубомиром Давидовићем. 1924. године. Ову владу чинио је такозвани "Блок народног споразума", сачињен од Демократске странке, Словенске људске странке Антона Корошеца и Југословенске муслиманске организације Мехмеда Спахе, а владу је подржавала Хрватска сељачка странка Стјепана Радића. Био је то покушај стварања праве југословенске владе, али она се одржала само од 27. јула до 6. новембра 1924. године. Последњи пут је биран за посланика 1925. године, али његов политички утицај од тада знатно слаби. Његови покушаји да се врати у Радикалну странку били су безуспешни. Умро је у Београду 22. фебруара 1933. године.

                                     
  • као чланови оснивачи, а касније овој групи приступају: Игњат Јоб, Зора Петровић Иван Радовић, Мате Размиловић, Ристо Стијовић, архитект Драгиша Брашован
  • македонским и хрватским националним покретима. Министар унутрашњих послова Настас Петровић донео решење којим се дозвољава продужетак рада Независних синдиката
  • Константинос Паспатис Борис Пашански Беноа Пер Фред Пери Микаел Пернфош Данило Петровић Деметриос Петрококинос Филип Печнер Никола Пилић Седрик Пиолин Никола Пјетранђели
  • постајали Власи. Румунизација Срба је била перфидна и није била уочљива. Настас Петровић је у свом спису: Румуни и Румунија објављеном 1875. указао на влашење
  • муниције У исто време у тај одбор изабрани су народни посланици Настас Петровић Урош Ломовић, Иван Павићевић, Чеда Костић, Свет. Ђорђевић, Дим. Машић
  • кратке дискусије у којој су узели реч Драгиша Лапчевић социјалиста и Настас Петровић радикални дисидент Народна скупштина једногласно је примила изјаву
  • учесника, поред успешних тенисера, као што су Слободан Живојиновић, Илије Настасе Горан Прпић и други. Сав приход од карата је намењен за помоћ оштећеној

Users also searched:

...