Back

ⓘ Финска суђења одговорнима за рат




Финска суђења одговорнима за рат
                                     

ⓘ Финска суђења одговорнима за рат

Финска суђења одговорнима за рат је било суђење финским званичницима за време Другог светског рата, одговорним за започињање или наставак агресивног рата против СССР-а током Настављеног рата 1941 - 1944. године.

                                     

1. Позадина суђења

Московско примирје садржало је следећи члан:

Финци су сматрали да ће суђења бити спроведена за традиционално предвиђене ратне злочине. Међутим, како је то показала Московска декларација од 30. октобра 1943. године, Савезници су планирали да спроведу поступке и за друга дела.

На преговорима између Комунистичке партије Финске и Андреја Жданова, председника Савезничке контролне комисије, поставило се питање уклањања са положаја Ваино Танера, председника Социјалдемократске партије. У својим личним забелешкама Жданов је записао: "Ако се Танер уклони, Социјалдемократска партија ће се распасти." што би ефективно омогућило комунистичку контролу левице.

Савезничка контролна комисија и Комунистичка партија Финске инсистирале су на суђењима током пролећа и лета 1945. године. После Лондонског споразума и дефинисања злочина у њему, постало је јасно да није могуће да Финска остане једина земља која се борила на немачкој страни чијим лидерима неће бити суђено. Парламент Финске је 11. септембра изгласао закон којим је омогућено суђење одговорнима за рат. Врховни суд Финске и водећи правни експерти протестовали су услед конфликта овог закона и устава Финске, али нису говорили о његовој политичкој оправданости. Финска јавност сматрала га је ругањем владавини права. Јухо Кусти Паасикиви, премијер Финске у то време изјавио је да су услови примирја у вези са овим питањем противни свим законима.

Неколико дана касније одсек за ратне злочине британског Форин офиса издао је саопштење да британска влада не би желела да спроводи поступак против финског политичког вођства за злочине против мира.

                                     

2. Суђење

Међутим, за разлику од других држава које су оглашене кривима, Финској је дозвољено да суђења буду у Финској по финским законима који би се примењивали ретроактивно и са финским судијама. Право је било тако конципирано да су суђења била могућа против политичара и финског амбасадора за време рата у Берлину, Тоиво Микаел Кивимакија.

Суђење је почело 15. новембра. Савезничка контролна комисија која је имала праву власт над Финском поставила је комитет који је надгледао суђење. Комитет је интервенисао већи број пута до окончања суђења у фебруару 1946.

Често се спекулише да је Јосиф Стаљин лично спречио да фински маршал и будући председник Карл Густав Емил Манерхајм буде оптужен на суђењима.

Комплетан списак оптужених и њихових пресуда:

  • Ваино Танер, министар, пет и по година затвора
  • Ристо Рујти, председник, 10 година тешког рада
  • Едвин Линкомиес, премијер, пет и по година затвора
  • Туко Реиника, министар, две године затвора
  • Јохан Вилхелм Рангел, премијер, 6 година затвора
  • Тоиво Микаел Кивимаки, амбасадор, 5 година затвора
  • Анти Куконен, министар, две године затвора
  • Хенрик Ремси, министар, две и по године затвора
                                     

3. Реакције на суђење

Многи Финци виде ово суђење као монтирани процес, изведен у циљу тога да СССР компромитује финске званичнике из времена рата, и као екс пост факто право које је било противно финском уставу.

Јавност је додатно била огорчена тиме што совјетско вођство, одговорно за Зимски рат, није уопште било оптужено, што је читавом суђењу давало призвук победничке правде.

Пресуда Ваино Танеру није уништила социјалдемократе, већ напротив, учинила га је мучеником и појачала антикомунистички став у партији. Симпатизери комуниста избачени су из партије а око контроле синдиката повела се велика борба.

Чак се и Паасикиви жалио свом саветнику да су ове пресуде један од највећих препрека за побољшање односа између Финске и Совјетског Савеза.

                                     

4. Даљи догађаји

После Париског мира који је у СССР-у ратификован 29. августа 1947. године, Савезничка контролна комисија је напустила Финску 26. септембра 1947. године. Председник Паасикиви пустио је на условну слободу Куконена и Реинику у октобру и Ремсија у децембру пошто су одслужили пет шестина казне. Осталима је одобрен условни отпуст у складу са финским законодавством пошто су одслужили половину казне. Паасикиви је помиловао Рујтија 19. маја 1949. године, који је био у болници услед лошег здравља, а такође и Рангела, Танера, Линкомиеса и Кивимакија који су још били на условном отпусту. Тог дана, Паасивики је уписао у свој дневник: "То је било. најплеменитије дело у којем сам учествовао у протеклих пет година."

                                     

5. Референце

  • Meinander, Henrik: Finlands Historia. Part 4 pages 279-282. ISBN 951-50-0883-2
  • Rosendahl, Anja & Saija, Olavi: Ajasta Aikaan - Suomen historian käännekohtia Прекретнице у историји Финске, WSOY 1995
  • Jakobson, Max бивши фински амбасадор у УН; Finnish wartime leaders on trial for "war guilt" 60 years ago Helsingin Sanomat International edition, 28 October 2005
  • Turtola, Martti: Risto Ryti: Elämä isänmaan puolesta. ISBN 951-1-11783-1, Otava, 1994
  • Rautkallio, Hannu: Sotasyyllisyysnäytelmä. ISBN 951-35-2520-1, Savonlinnan Kirjapaino Oy, 1981
                                     

6. Библиографија

  • Tarkka, Jukka; Nobody wanted a cell near Edwin Linkomies Helsingin Sanomat International edition,2005
  • Lehtinen, Lasse; and Rautkallio, Hannu; Kansakunnan sijaiskärsijät
                                     
  • Након што су држани одређено време без суђења Броз је отпочео штрајк глађу све док није одређен датум суђења Суђење је одржано у тајности, а он је проглашен
  • кампања такође знана као битка за Тунис био је низ борби у Тунису током рата у Северној Африци у Другом светском рату између снага Осовине и савезничких
  • и финске полиције, 4. октобра 2019. године. Финска полиција је истовремено пронашла три лабораторије за производњу марихуане на територији ове земље
  • Мароко је у време Другог светског рата био протекторат Француске. Француска влада у Вишију предала се Немачкој након битке за Француску, потписавши примирје
  • Пакта. Потписујући Пакт, уговорне стране су се сложиле да осуде рат као средство за решавање сукоба, да га се одрекну као инструмент политике и да се
  • комитетима са упутствима за стварање подземних организација и партизанског покрета иза непријатељских линија. Препоручено је да се особље за подземни рад бира
  • бити бастион од кога ће зависити амерички главни удар, за икоји се надао да ће се догодити за три дана. Јужно од британског дела мостобрана пружала су

Users also searched:

...