Back

ⓘ Драган Ђуричић




                                     

ⓘ Драган Ђуричић

Убоги просјаци, поспани пијанци, старине изборана лица, чедне лепотице набреклих груди, витези од опанка, на јунској врелини израњају око одра уснулог сликара портрета, вечно заљубљеног у класично реалистичко, фигуративно сликарство, незаборавних мајстора барока Рубенса и Рембранта. Његовој сељанки која је напртила тешку корпу кукуруза клецају колена, а игра светлости на дринској плажи гради прелепи лик и облик купачице. Из устрептале врелине израњају стари чираци, плетени балони шљивовице, хајдучка пушка кремењача и кубуре. На тренутак бљесну гњиле крушке, натруле жуте дуње, зреле колачаре и аxинке, те заборављени наслани, плотиви и шумарци завичаја.

Заљубљеници импресионизма, у којем је уметник повремено тражио инспирацију, остају неми. Људи из неме поворке не могу да се помире са неумитном чињеницом. Изненада и нечујно, упокојио се у Господу академски сликар велике српске равнице и људске душе Драган Ђуричић.

Праскозорје шестог јуна 2003. године у шабачкој болници означило је тужан смирај живота уметника у напону стваралачке моћи. Његов прерани одлазак је велики губитак за српску уметност, оцењују савременици. Суза сузу стиже на набораном лицу Радомира Торбице, пензионисаног професора ликовног богатићске основне школе. Присетио се старина давних седамдесетих и свог ученика, буцмастог дечака, заљубљеног у боје, чије радове је изложио љубитељима ликовне уметности у Параћину. Чланови жирија су сумњичаво вртели главом, тврдећи да то није могао насликати ученик петог разреда основне школе. Врсном педагогу, већ тада је било јасно да пред собом има будућег студента ликовне академије и великог сликара.

Несвакидашњи таленат Драгана Ђуричића импресионирао је Сергеја Јовановића, чију сликарску школу је прошао пре студија. Најбољи у класи професора Војислава Тодоровића, одушевио се студијским путовањима у Париз и чувени Лувр. У храмовима светске уметности, посматрајући највећа остварења људског духа у ликовној уметности, изграђује сопствени стил. На одсеку за сликарство Ликовне академије у Београду дипломирао је 1988. године и исте улази у избор "Перспективе", групе сликара коју организује галерија код позоришта. Нижу се самосталне и групне изложбе у београдским и другим галеријама по Србији. Мачвани постају поносни на свог уметника, а он им се вишеструке одужује сликама, изложбама. Знаменити Милић од Мачве га је уврстио у ред четири најпознатија сликара портрета у Србији.

Моделе проналази у својој Мачви, а најинспиративнији су му стари људи, чија лица причају о тежачком битисању под модрином неба мачванске равнице. Уметник жели да тај свет одржи, потврди и сачува за сва времена.

За њега је то свет духовно богатих људи.

Драган Ђуричић је дубоко проживљавао своје дело. Радио је студиозно и прецизно. Из његове уметничке радионице изашле су слике непролазне вредности, које оплемењују људску душу, где год да се налазе. Желео је и могао много више, али прерана смрт га је спречила да то постигне. Остају његове слике, као потомство, јер другог нема и значајан траг уметника мале вароши у српском сликарству.

                                     

1. Успомена на мајстора портрета

Велике уметнике и мајсторе свог заната, за живота, људи и средина у којој живе и стварају ретко примећују и не уважавају их колико заслужују, посебно њихово стваралаштво. Тек кад напусте овоземаљски свет, они буду схваћени и вредновани на прави начин. Драган Ђуричић, академски сликар из Богатића, уклопио се у овај клише. Ако је судбина уметника да их њихово родно место не препознаје док ходају земљом, онда је, бар донекле, исправљање неправде кад се међу живе врате својим делима. После нешто више од три године од изненадне и преране смрти његове слике су на изложби уприличеној у Дому омладине у Богатићу, подсетиле да се у овом месту родио, ту живео и стварао један од најбољих портретиста српског сликарства.

Урамљени ликови мачванских сељака, јарана, девојака, стараца., ливаде са навиљцима сена, дрински врбаци и чамци. подсетили су на сликара који се у вечност одселио у својој 42. години изненада и нечујно, у зору 6.јуна 2003. године.

Радомир Торбица, професор ликовног васпитања у Основној школи у Богатићу, иако тешко болестан дошао је да се диви свом "открићу". Прве радове свог ђака у петом основне послао је на један ликовни конкурс и збунио чланове жирија који нису веровали да су дело дечака од 12 година. Тај дечак је, касније, постао академац сликајући на пријемном испиту рад за непун сат времена, за који је потребна била бар једна недеља. "Из прве" је добио индекс Факултета ликовних уметности.

После школовања вратио се у свој Богатић где је живео скромно, поштено, неприметно, боемски попут свих великих мајстора. Имао је свој круг пријатеља, своје место у "Амбасади" код Слободана Симића Чуље, омиљен излазак код Раде у "Липовом ладу". Друговао са Миком Пузићем и његовом хармоником, школским другом Обрадом "зубаром", Ђоком Петровићем, Маром Пејдићем. Сликао је, излагао, помагао младим сликарима на ликовним колонијама.

Нажалост, један крајње нормалан, једноставан и обичан, а истовремено искуствено богат и стваралачки плодан живот угасио се кад за то није било време. Слике које су настале у његовом атељеу су једино потомство које је оставио.

Драган Мартиновић, академски сликар, рекао је да Драгана Ђуричића није познавао толико добро као његови најприснији пријатељи, и зажалио за тим искрено једва успевајући да обузда сузе. Клецала су колена мајстору Мики Пузићу док је на рамена стављао хармонику, а прсти су се кочили док је свирао "Кад уморан будем пао", једну од сликаревих "омиљених" мелодија. После ње ништа није могао да проговори.

Глумац Бранислав Ковић је говорио одомке из "Бесмртне песме" Мирослава Антића, а глумица Јелица Ђонлић подсетила на Ђуричићев кратак живот и богато стваралаштво текстом који је после смрти објављен тог тужног јуна у листу "Глас Подриња", из пера школског друга Љубише Ђукића.

Са више од 50 радова прикупљених из приватних колекција и скромне заоставштине коју чува породица, Драган Ђуричић је овом изложбом оживео међу својим суграђанима. Набој уметничког духа којим су зрачиле изложене слике, емоције, поштовање, учинили су овај омаж приређен под покровитељством општине, јединственим догађајем, а ипак скромним враћањем дуга најбољем академском сликару млађе генерације који је поникао у Богатићу.

                                     
  • Милош Ђуричић Београд, 27. септембар 1983 је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац. Милош Ђуричић је рођен у Београду 27. септембра 1983.
  • Радомировић, Стефан Филиповић, Марјан Талијан, Драган Станојевић, Богдан Станојевић као и сам оснивач Милош Ђуричић Пула. У клубу се успешно ради и са млађим
  • Владимир Тешовић Вук Булатовић Вук Гајић Даниел Сич Димитрије Николић Драган Вујић Драгана Милошевић Дубравко Јовановић Дуња Стојановић Душица Новаковић Зоран
  • Дивљан Радивој Драгин Наташа Дробњак Драган Деспотовић Пал Дечов Маја Ђокић Селма Ђулизаревић Весна Ђуричић Татјана Ђуричић Радивоје Ђуровић Душица Жарковић
  • Деда Никола Самуел Рабиновиц сељак 3 Огњен Амиџић - Пијанац Драгољуб Ђуричић - Градски добошар Сандра Бугарски - Рајка Раул Алберто Дијас - Ђурунгура
  • Дара Ранчић Дарија Врачевић Дејан Гладовић Димитрије Цинцар Костић Драган Вујић Драгана Милошевић Дубравко Јовановић Душица Новаковић Душко Премовић Ђорђе
  • Нарић Роберт Видовић Вукослав Јовановић Драган Арсеновић Ратко Николић Славољуб Бубања Зоран Крајина Драган Нинковић Дарко Лукичић Славиша Ђукановић
  • Лазаревски Срђан Ђекановић Санг Хсун - Ха Мирослав Лечић Немања Матић Филип Ђуричић Јован Стојановић Стефан Дражић Марко Доцић Бошко Ђуровски Гојко Зец Милан
  • Синиша Јовановић Драган Бјелановић Ратко Дујковић Јован Јово Сикима Душко Бећаревић Бранко Пољашевић Горан Сарић Саша Васиљевић Драган Јовић Дарко Рекановић