Back

ⓘ Кнежевина Србија




Кнежевина Србија
                                     

ⓘ Кнежевина Србија

Кнежевина Србија је постојала у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију.

Оно што су Срби стекли оружјем је уређивано дипломатским актима о положају кнежевине: 1) осмим чланком Букурештанског мира из 1812, 2) петим чланком Акерманске конвенције из 1826, 3) шестим чланком Једренског уговора из 1829, 3) Хатишерифима султана издатим 1829, 1830, 1833, 1838. и 1853. и 5) 17, 18, 28, и 29. чланком Париског уговора из 1856.

У овом периоду су се око власти надметале и смениле две династије 1842. и 1858. године, чији су родоначелници били кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка и оснивач Кнежевине Србије и Ђорђе Петровић - Карађорђе, вођа Првог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нова знања.

Кнежевина је формално део Турске царевине до 1878. када се после Српско-турских ратова из 1876 - 1878. формално добија независност и територијално проширење.

                                     

1.1. Историја Српска револуција

Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њему живели.

Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Османске империје, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.

                                     

1.2. Историја Аутономија кнеза Милоша

По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1830. године обележен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Но, карактеристичан је и апсолутизам кнеза Милоша, који је практично преузео турске методе власти, успоставио сопствени феудални систем и успоставио монополе на трговину од којих се обогатио. Једренски миром 1829 су се Османлије обавезале да дозволе да Србија анектира шест нахија које су током Првог српског устанка освојили српски устаници. За будућност Србије од значаја је Хатишериф 1830. године, којим је Србија прешла од провинцијског у статус вазалне кнежевине, уз друге значајне одредбе. Србија је хатишерифом добила слободу вероисповести и да у Београду за митрополита може бити биран Србин уместо дотадашњих Грка, тако је 1831. изабран митрополит београдски Мелентије Павловић.

У народним масама јачао је отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после Милетине буне и до доношења кратковеког Сретењског устава од 1835. године, првог српског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће Турским уставом 1838. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. Престоница Кнежевине Србије у том периоду више година била је Крагујевац.

После кнеза Милоша формално је власт преузео његов старији син Милан који је био слабог здравља и убрзо умро непотписавши ниједан документ као кнез Србије.

                                     

1.3. Историја Прва владавина кнеза Михаила Обреновића

После смрти Милошевог старијег сина Милана на власт је дошао Милошев млађи син Михаило.

После трогодишње прве владавине кнеза Михаила, уследила је смена династија и на престо је 1842. дошао Карађорђев син кнез Александар Карађорђевић. Тада је и престоница пренета у Београд.

                                     

1.4. Историја Уставобранитељи

Период владавине кнеза Александра Карађорђевића 1842 - 1858 познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних закона, изградњу првих индустријских постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија бирократски апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете.

У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао Кнез Александар Карађорђевић.

После Кримског рата, који је завршен Париским миром, основане су две комисије у вези са Дунавом. Србија је учествовала у једној од њих, у Обалској дунавској комисији, од 1857. године. То је први пут да Србија, као вазална Кнежевина, учествује у раду неке међународне комисије. Статус Србије после Париског мира је стављен под "заједничку гарантију свих сила уговорница": Русије, Аустрије, Француске, Уједињеног Краљевства, Сардиније и Пруске. У Србији је тада забрањено свако војно посредовање, без сагласности свих сила уговорница.



                                     

1.5. Историја Друга владавина кнеза Милоша

Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, 1860. године на престо по други пут долази кнез Михаило.

                                     

1.6. Историја Друга владавина кнеза Михаила Обреновића

Период владавине кнеза Михаила обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије.

На почетку његове друге владавине учињене су значајне промене у унутрашњој политици Србије, а важећи "Турски устав" је укинут, променом низом органских закона без сагласности Порте, дошла су сасвим друга законска наређења, што је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Више закона донето је на Преображенској скупштини 1861. године у Крагујевцу.

Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, с девизом: "Закон је највиша воља у Србији".

На празник Духови, 23. маја 1865, кнез Михаило је свим борцима из Милошевог устанка, који су доживели прославу педесетогодишњице обновљене слободе, подарио споменицу која је била саливена од првога топа кнеза Милоша и називала се Таковски крст. Централна прослава 50 година устанка била је на Топчидеру.

Кнез Михаило је упорном политиком успео да издејствује повлачење турских посада из српских градова 1867. године, последњи утврђени градови били су: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице и Соко. Овом догађају предаје градова претходио је сукоб са Турцима 1862. и бомбардовање београдске вароши од стране Турака из калемегданске тврђаве.

Кнез Михаило је поставио и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције са Бугарима, Грчком и Црном Гором и коначном протеривању Турске са Балкана.

Лични режим кнеза, који би се могао назвати и просвећеним апсолутизмом јер је кнез улагао напоре у модернизацију и реформе у Србији створио је отпор код одређених либералних кругова у Србији, који ће преузети екстремне кораке у уклањању кнеза са власти. Под околностима које до данас нису разјашњене, кнез Михаило убијен је 29. маја, 1868. године у Кошутњаку. Будући да кнез Михаило није оставио законитих потомака за наследника је изабран унук Милошевог брата Јеврема, Милан Обреновић.



                                     

1.7. Историја Намесништво

После убиства кнеза Михаила 1868. владало је трочлано Намесништво у име малолетног кнеза Милана до 1872.

Намесништво су чинили: Миливоје Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.

Године 1869. донет је Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију.

                                     

1.8. Историја Владавина кнеза Милана Обреновића

По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.

Када је у Невесињу избио устанак- "Невесињска пушка", 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и осуђивао тај устанак.

                                     

1.9. Историја Независност Србије

Ипак, на међународном плану, Србија је још увек, 70 година после Првог српског устанка, третирана као део Османског царства.

Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске Српско-турски ратови 1876 - 1878) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса.

Након Берлинског конгреса дотадашња Србија је проширена за четири округа и најзад међународно призната од Аустроугарске, Немачке, Уједињеног Краљевства, Русије, Француске и самог Османског царства.

У Србији се званично уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка.

                                     

1.10. Историја Стварање краљевине

Кнежевина Србија је 6. марта 1882. године уздигнута у ранг Краљевине Србије, а Милан Обреновић постаје њен први нововековни краљ и тако завршава период Књажевства у обновљеној Србији васпостављењем Краљевства.

                                     

2. Административна подела

Административна подела Кнежевине Србије која је почела да се постепено спроводи одмах после формирања Кнежевине Србије 1815. године мимо устаљених административне подела на ејалете каква је била присутна на осталим територијама Османског царства који нису имале аутономију, али ипак по узору на дотадашњу османлијску административну поделу. Кнежевина Србија је све до Берлинског конгреса 1878. године била у саставу Османског царства. По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности дипломатским методама и постепено освајање државних овлашћења од Османског царства. Период од 1815. до 1833. године обележен је стварањем органа власти Кнежевине Србије у селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла.

Читава територија Кнежевине Србије је 1834. године одлуком скупштине била подељена на 5 сердарстава и 19 окружја, чиме су укинути сви облици административних подела који су имали своје порекло у Османском царству. У састав ових пет сердарстава је ушло и шест нахија које је Османско царство препустило Кнежевини Србији у складу са одредбама Акерманске конвенције која је у члану 5 предвидела да се Кнежевини Србији врати 6 нахија које су османлије заузеле после сламања Првог српског устанка.

Пет сердарстава на које је подељена Кнежевина Србија су била: Рашко, са седиштем у Чачку, Расинско са седиштем у Јагодини, Подунавско са седиштем у Београду, Мачванско са седиштем у Шапцу и Тимочко са седиштем у Неготину

Новим одлукама Народне скупштине донетим 1836. године, које је прихватио и Турски устав из 1838. године, Кнежевина Србија се дели на 17 округа. О њиховим надлежностима је био донет посебан Закон о Устројењу окружни начелничаства и главним дужностима среских начелника. Организација срезова предвиђена овим законом је остала на снази све до стицања независности Кнежевине Србије и формирања Краљевине Србије 1882. године



                                     

3. Друштво и култура

У овом периоду основана прва гимназија у Србији 1833, прво позориште Књажевско-српски театар 1835.

Године 1838, је основан Лицеј, прерастање Лицеја у Велику школу 1863. године, претеча Универзитета у Београду.

Велика школа била је смештена у Капетан-Мишино здање које је поклонио Миша Анастасијевић "своме отечеству".

Култура овог периода дала је Друштво српске словесности. Његови оснивачи били су Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Задатак друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика.

Суспендовано Друштво српске словесности 27/1 1864 обновљено је 29/7 1864. под именом Српско учено друштво.

Први председник С. У. Д. био је Јован Гавриловић. Рад С. У. Д. састојао се у читању самосталних радова појединих чланова, читању критика радова упућених друштву, у прикупљању разноврсних историјских података, старању о прикупљању старих списа и докумената, слању чланова за снимање архитектонских и сликарских споменика по Србији, прикупљању топографских испитивања и метеоролошких бележака. Резултате тога рада С. У. Д. давало је у своме органу Гласнику С. У. Д. Чланци и расправе у њему највише су се односили на историју, затим филологију, географију, статистику, археологију, библиографију, медицину, музику итд. Цео тај рад је продужење Д. С. Словесности. Гласник је излазио под редакцијом С. У. Д. у 75 књига I одељења чланци и расправе и 15 књ. II одељења различна научна грађа.

Тих година је почела изградња и Народног позоришта које је почело са радом 1869.

Године 1876., на иницијативу др Владана Ђорђевића основано је Српско друштво Црвеног крста, на челу са митрополитом Михаилом.

У Кнежевини Србији 1857. основано је Прво српско друштво за гимнастику и борење, прва организација такве врсте на балканским просторима.

                                     

4.1. Демографија Број, пораст становништва и густина насељености

У Србији је 1834. године извршен први општи попис становништва који је обухватио целокупно становништво осим Турака и Цигана. До тада су спровођени само делимични пописи.

Почев од 1834, па закључно са 1877. годином, у Кнежевини Србији, у неједнаким временским размацима, спроведено је укупно 10 пописа становништва.

Десети попис становништва спроведен је у децембру 1874. године. Затим су извршене припреме за попис који је требало да буде спроведен крајем децембра 1880. године, и то у складу с препорукама с Међународног статистичког конгреса одржаног 1873. године, у Петрограду. Међутим, рат с Турском, 1877. и 1878. године, и политичке прилике које су настале након рата омеле су спровођење овог пописа.

Наредни попис становништва извршен је тек крајем децембра 1884. године у Краљевини Србији. У међувремену, Кнежевина Србија је на Берлинском конгресу 1878. добила признање своје политичке независности на проширеној територији, на површини од 48.303 km². Делимични попис спроведен је 1879. године само у тзв. Новим областима.

                                     

4.2. Демографија Народност и вероисповест

  • Власи - 127.326 10.5%
  • Цигани Роми - 25.171 2.1%
  • Срби - 1.057.540 87%
  • остале народности - 5.539 0.5%
  • Укупно 1866 - 1 215 576
  • Народност 1866
  • Мухамеданска збир мојсијеве и мухамеданске вероисповести - 6 498 0.54%
  • Православна - 1 205 898 99.20%
  • Вероисповест 1866
  • Друга вероисповест - 0.26%
  • Вероисповест 1874
  • Мухамеданска - 6 176 0.46%
  • Мојсијева - 2 049 0.15%
  • Протестантска - 463 0.03%
  • Католичка - 4 161 0.31%
  • Укупно 1874 - 1 353 890
  • Православна - 1 341 041 99.05%
                                     

4.3. Демографија Муслимани

Пре Првог српског устанка у Србији је живео знатан број муслимана. Након повлачења Турака са територија под контролом Срба, долази до уништавања муслиманских верских здања и великих исељавања муслиманског становништва. У Београду је некада постојало око 273 џамија, које су скоро све порушене, осим једне, Бајракли џамије. Џамије су рушене и у другим градовима који су били у саставу кнежевине Србије. Тако су у Ужицу порушене 34 џамије, у Смедереву 24 итд. Према Ријасету Исламске заједнице Србије у Београду је било 12 џамија 1863. које су постепено пропадале по одласку муслимана из Србије и Турске окупаторске војске.

На међународној конференцији у Канлиџи на Босфору, 22. новембра 1862. године, је договорено исељавање муслимана из Србије.

Тих година многи муслимани, као избеглице, прелазе у Босну или Новопазарски санџак, који још увек није био у саставу Србије. У Босанску Костајницу крајем 1862. и почетком 1863. године долазе муслимани из Шапца, Ваљева и Ужица. Многи муслимани, избегли из Србије 1862. и 1863. године, су насељени у Зворнику, који је тада био у саставу Босанског пашалука.

                                     

5. Спољашње везе

  • Кнежевина Србија 2008 - Цео филм - Кошутњак филм
  • Судство у Кнежевини Србији 1838-1869 докторска дисертација 2014
  • Шумадија без турбана "Вечерње новости", фељтон 18-25.2.2010
  • Владимир Стојанчевић: Србија у време Кримског рата 1853 - 1856, Зборник Матице српске за историју, број 55, 1997. године
                                     
  • Кнежевина Далмација и Либурнија, односно Кнежевина Хрватска, била је прва раносредњовековна држава Хрвата. Простирала се у залеђу историјских области Либурније
  • Кнежевина Доња Панонија или Балатонска, Блатенска кнежевина је била једна од првих словенских држава. Постојала је током 9. века, као једна од вазалних
  • данашње Украјине Нова Србија описни назив за јужне области које су ослобођене 1877 8. године и прикључене Кнежевини Србији Нова Србија описни назив за јужне
  • неке и од веома слабог материјала. И поред свих предузетих мера Кнежевина Србија није успела да у потпуности сузбије механски занат на селу, који је
  • стварања Југославије или: Краљевина Србија филм српски филм из 2008. године Србија вишезначна одредница Кнежевина Србија вишезначна одредница Српска
  • Панонска Србија може бити: Панонска Србија географија географски назив за северни део Србије који припада Панонској низији варијантни историографски
  • скупштине 6. марта 1882. године, чиме је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине. Први нововековни Краљ Србије Милан Обреновић је владао до 1889. када
  • централне моћи у земљи, постаће и велика кнежевина Распадањем те земље у 13. веку настаће опет низ кнежевина У Русији титула великог кнеза од 18. века
  • уставу из 1866. године земља добија назив Румунија. За уједињење тих двију кнежевина велику заслугу има Александар Јоан Куза, париски ђак, који се након студија
  • Србија званично Република Србија суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и

Users also searched:

...